Srpski sion

Стр. 60.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 4.

допиру врло немшш гласови о њезииу материјалном стању.*) У томе друштву дакле има једна врло лепа и врло целисходна установа. С в аке суботе после последњега часа предавања (од 6 — '/ 2 8) скупе се они сви у друштвени „кабинет" (то је једна простра*) Када је оно она ступила у живот, њена је уирава издала у „Сиону" позив, у коме мољаше приномоћ од свих родољуба, а нарочито од свећенства. Па шта би? — Уписали се за чланове утемељаче (са улогом од 10 ф.) високопреч. гг. архимандрит Пл. Телечки и мандатар Гер. Петровић, најзад сврш. богослов Младен Карановић; још су дали свећениди карловачкога протопопијата приликом лањскога свога причешћивања у Крушедолу 15 ф. — и то је све.

на дворана у красној резиденцији), на ту онда проповедају два-три пасторалисте, или ма и који слушалац III. год. — ко се већ за то јавио, или кога је за то замолио председник литерарне секције (ргевесИпМе »есИппп Жегаге). После тога долази критика од стране слушалаца, а завршну реч имаде — као заступник ректора институтског — институтски преФект (увек одабрано образован свећеник), који изриче коначни суд. Не би ли могла то увести и „Слога"? — ... Огњеслав.

Покривала, којима мирско свештенство у митроиодији карловачкој покрива главу своју, осим обичнога такозванога поповскога шешира, су још: такозвана „ноповска капа" и „ћелепуш". Шеширом се свештеници служе, кад су ван службе црквене; ћелепуш се више употребљује за параду или да у друштву покрије ћелу код ћелавих свештеника; а поповском капом је уобичајено (или је и прописано можда?) покривати главу при спроводима. Кад су ова три покривача у употребу код нашег мирског свештенства ушла 7 не зна се позитивно, но нагађат-и се може, да употреба њихова иотиче још из оних времена, кад је митрополит Мојсије Петровић и крој данашњем свештеничком оделу одредио, а то је било тамо око год. 1727 — 1730, Шешир је заменуо камилавку, коју је свештенство из Србије амо донело; ноповска капа заведена је ваљда тада, кад је камилавка за мирско свештенство касирана и то зато ваљда, да ју ћелави или бар са слабом косом свештеници о спроводима, кад је рђаво време, носе и тиме главу од прехладе сачувају; а ћеленуш биће по свој прилици, да је позајмљен од римског свештенства, јер осим наше цркве у карловачкој митрополији ни једна друга православна автокеФална црква непознаје ћелепуша. А присвојило га је наше свештенство по с.вој прилици из узрока, да се њим покрије ћела, или да се сачува глава од сунчане жеге нриликом крсних ходова и сличних вањских свештенослужења. ;а капа. Остављајући у миру шешир и ћелепуш, намера ми је, да овде коју прозборим о поповској капи. Кад се је поповска капа створила, сигурно се на уму имао такозвани кукул, којим великосхнмници покривају своје главе, па сеје ваљда желило, да се по ®орми кукула и за мирске свештеннке (особито ћелаве), који за разлику од монашког свештенства ннсу носили камилавака, удеси нека капа, која би нм главу од зла времена при саранама чувала. Мислило се можда на кукул, али је ноповска капа у многом заостала за кукулом, јер својом Формом мало наличи на кукул. Кукул је капа дугачка, од кога крајеви падају великосхимницима одасвуд по раменима, и који је извезен с крстовима и мртвачким главама, дочим је иоповска капа, капа без икакве особите Форме, а при том ннје никаквим знацима (н. пр. крстовима) украшена. Поповска капа је готово налик оној капи, што ју димњичари носе, с тога је она већ давно постала предметом подсмеха особито у оним мествма, где српски живаљ са римским заједно живи. Да би свештенство тај подсмех избегло, нодизало је оно већ гласа и само међу собом а и у јавности да се та капа касира и другим ириличнијим покривалом замени. Први иредлог у јавности за нромену те кане пао је у преклањском збору свештенства протопресвитерата вуковарскога, те је свештенство једногласно при хватило тај предлог и оставило на вољу својим