Srpski sion

С тр . 222.

„СРИСКИ СИОН."

Б р . 14.

дркви и автономији могла баш помоћу јсрархије спровести, што би јој се год нрохтело. А да би јерархија ту услужност државној власти у свако доба учинити могла; да би у сабору имала увек сигурну већину, којом би прохтеве државне власти и у сабору остварити могла, — ето за то — по мишљењу опозиције — хоће јерархија измену саборског изборног реда. Овакове нодвале вишој јерархији и свештенI ству могао је учинити само партаЈСки цинизам, отворена мржња и злонамерно клеветање целе јерархије. Јер тим подвалама нема основа ни темеља не само у историји овостраног нашег српско-народног живота, него ни у целој српској историји нема оправдања ни доказа. Ко тако нодваљује српској јерархији, ко тиме мистиФикује, обмањује и вара народ српски, ко тако клевета српску јерархију целом православном и ненравославном свету, томе нека суди историја српског народа и српске православне цркве, на чијим страницама нема нигде пеге на родољубљу и православљу српске јерархије, а на којима је забележено крупно и јасно, у којим су сталежима нашег народа неродољ у б љ е и остали „з а с е б н и интереси" гњезда вили Српска јерархија није никад спречавала културни и нацијонални развитак свога народа; никада није била у недостојној и неприродној служби против тог развитка. Срнска јерархија је увек била у народу и с' народом и пред народом. Задовољавала му оправдане захтеве, а у своме родољубљу кад и кад п неонравдане, к а о што сведочи иједногласност сабора, на коју се др. Вучетић позива баш и у нитању саборског изборног р е д а. Сргхска јерархија је међу првима, који су народ задужили својим пожртвовањем за њ. Сриска јерархија је и данас међу најистинитијим и најстварнијим пријатељима народа и раденицима око одржања његовог. И ту јерархију усуђују се неки несавесни људи, који народу и просвети народној служе, денунцирати, оклеветати и жигосати целом свету као просту служавку државне власти, способну и снремну, да на њезин један миг уради у цркви и народу и оно, што светиња заклетве, заклетве Богу и народу, забрањује, што образ родољубља и иоштења, поноса људског не дозвољава, против чега би протесто-

вала савест и срце јерархије, и свест народа целог! А зашто све то? За то, јер се та јерархија усудила, заведеном и обмањиваном народу, сред његових, новинарским и аугурским васиитањем инкарнираних већ заблуда, показати светлост истине, и њоме осветлити нрави пут к спасавању из автономног нам хаоса и лавиринта и ништавила; показати једини начин за напредак Тешко нам је било ово исписати, јер нам пишти увређени понос српски и рањено српско срце ; ал нам то диктираше згажена истина наше историје, и њезин протест против клевете и осваде, бачене насрпску православну јерархију нашу. Морадосмо то рећи, јер освадом, којом се јерархија вређа, увређен је и српски народ. Јер, по тврдњи опозиције и њеног примаша др. Вучетића, не само да би 25 свештеничких посланика били онакови, какве би хтели епископи односно, какве би требао смер државне власти, — него би такви били многи и световњаци „вољом народа" изабрани; епиекопи сви, па н сам патријарх „вољом народа" изабрани. Само др. Вучетић е1 соп,чог!еб давали би за цркву, народ и автономију: све „дукате" своје, благо своје; подносили би сваку муку, давали и — живот! 0 сретни народе срнски!! . . . 0 сретни народе, кад ти ностадоше душмани они, који ти основаше богате данас Фондове, с' којима се пред многима дичиш, којима ти многи завиде. . . . 0 сретни народе, кад те напуштају они, који ти подигоше просветне храмове, из којих ти је изашла сва књига, којом данас доказујеш своју просвету и културу! 0 сретни народе, кад су ти непријатељи и кад те издају они, који те до сад и сачуваше својим умом и грудима, влашћу и господством, митром и жезлом митрополитско-натријарашким! 0 сретнн народе! да благо ли теби, кад ти од сад једини пријатељи постају они, чија реч не пада на кантар, којнм се одмерава заслуга и наплата народима у држави; чије срце бије по такту новинарских редакција, а које тај такт дају по скали рачуна разних „дружина" и шеФова Не ћемо да доказујемо, е јерархија не бн ни хтела, а ни могла, па нп државна власт, у сабору нашем радити што би им воља била, кад би свештеници бирали своје носланике, јер