Srpski sion

„СРПСКИ СИОН."

С ТР . 535.

православне цркве под заставом п именом удружен.а свештеничког, те као таковн да у ошптим пословима порадимо самостално, по своме најбољем умељу и осведочењу, не обзирући се ни лево ни десно, не угађајући странкама и личностима, него руковођеии свешћу и осећајем једино најчистијег родољубља. Па може ли, са разлогом, која од странака наших ту тежњу свештенства а рпоп осудити и неодобрити? Не може! Апријористичан суд је дело несолидно. Ми га се не смемо бојати и ради њега застајати у племенитим тежњама. Бојати се морамо темељне п разложне осуде, која м.оже тек следовати на основу нпшег извесног рода, ако овај доказивао буде, да на.ц јв смер и тежња, а ао томе и иоследица тота рчда, убитачна оиштчм интересима наше цркве и народа, и свештенства самог. А да такву осуду не дочекамо, завиеиЛе од нас, оамо ОД нас оамих. Какви ми будемо били, таква Ље нам бити и дела. Ооима никад не Ие лежати узрок у мисли удружења, него у онима, који се удружише. Буде ли нам рад за осуду, заслужићемо ју „ гр-Пхм. ради нашихЋ", пак ћемо ју морати и поднети, са свима њезиним последицама. Буде ли нам рад користан за оишти иитерес, лако ћемо подносити сумњичења и неповерења извесних елемената и разна суђења неправедна; поднећемо их у вери и нади, да ноштен и родољубив рад мора дочекати своје резултате, пред којима полажу оружје и најљући непријатељи, који разбијају сваку сумњу и неповерење; поднећемо све то у љубави о цркви и народу, која ће нас подржавати у таквом раду п томе чекању. Кад је у програму сазване скупштине за лањску годину уврштена и тачка 12, наиме: допашање резолуције, којом би свештеничко удружење обележило своје становиште у погледу предлога за устав српске православне мптронолије карловачке, одмах је, веЛ спмо на основу тога, осумњичено удружење, да има послужити неким реакцијонарским тежњама, да хоће борбу са народом. Ту осваду подвалише осим неких световњ?.ка и но неки свегатеници. Тешка освада и подвала; али у атмосФери, у којој смо данас, сасвим уобичајена. Тако већ уобичајена, да не изазива већ никакав еФекат . ... Фраза на бро-

јапици толиких Фраза, којима журналистика наша храни и пита своју публику! У место, да се сачекала та, резолуција, па онда, да се разлозимм доказало каква је. А каква би та резолуција изашла из скупштинске седнице, или каква ће изаћи, ако се изнесе пред скупштину, која треба да се сазове, то би зависило, као што ће и зависити од свештенства. Зависиће од тога, да на скупштину дођу, и тамо пораде, да што боља и општим интересима кориснија буде. Прими ли скунштина резолуцију, у којој ће се огледати мишљење и осведочење свештенства, а ово ће се репрезентовати, као и у целом свету, потребном већином, — онда ће то доказ бити, да свештенство онако мисли о односним стварима, како то изражено буде у примљеној резолуцији. А онда не ће имати нико права, да тврди, е је та резолуција у служби чијој год, него ће морати признати, да је она излив мишљења које преоблађује у свештеиству, и да јој је ио уверењу тога мишљења цељ, да нослужи општим интересима. Каква ће та резолуција бити, ми не знамо; то не зна још нико. Биће онакова, какво нам је сВештенство. Биће израз његовог мишљења и уверења. То мишљење и уверење није још никад и нигде добило прилике, да се маниФестује. Ту могућност пружиће му скупштина целокупног свештенства. Па зар има ко год нрава да то спречи или да се противи томе?! Зар би то био либерализам ма с' које стране? Зар би то спречавање било у корист оиштег интереса?! Не; то би био терор; то би било неродол.убље. Свештенство има права да подигне свој глас и у питању наше народно-црквене ав*ономије; има права да каже шта мисли о свему што бива, и о ономе, што треба да буде у тој автономији, — у нашој црквии народу. То право даје свештенству његово родољубље и положај, а гараптују му га постојећи закони, као и свакоме другом. Ућуткавати ту реч нема ирава нико. А каква ће та реч бити, то зависи од самог свештенства, и ту реч треба сачекати, па онда о њој судити. Утицати на донашање дотичне резолуције, као и на други који рад свештеничке скупштине, нити ко има права, нити би то било целисходно и опортуно. Рад свештеничких скупштина треба да је потпуно самосталан и слободан; свако