Srpski sion

Б р . 37.

време и њу, па кад наступише боље ирилике, она тада устаде отворено за идеју васеленске цркве. Њени нроповедници стадоше са нредикаонице указивати народу на пронаст, у коју их води нротестантизам, те позивати народ к оживотворењу васеленског начела црквеног, наглашујући, да се ваља сјединити у један црквени организам, у једну католичанску цркву. Ето то хтсде учинити та епископална црква. Но — кад у ствари хтеде да приступи к остварењу те велике црквене мисије, а она на жалост увиде, да ју с?.ма није кадра извршити. Њена црквено-религиозна начелабеху раскламитана, литургија јој нод упливом нротестантизма сведена на мртав обред, те не имађаше ни мало тајанствености и узвишености У тој невољи својој не могав наћи ослонца ни у протестантизму ни у католицизму, американска црква обрати се на псток, да би у њему нашла помоћи и нове снаге за препорођај изгубљених у њој начела васеленске цркве. Започе нреписка са истоком; избраше у ту цел особити одбор; важнији чланови те цркве путоваше на исток и у Русију; стајаху у свези са синодом и натријарсима, који сасвим искрено прихватише ову мисао американске цркве. Тада се у опште рекло, е се велико и важно дело сједињења цркава — ближи крају. Но велика историјска дела не свршују се тако лако. Требало је пре свега спремити за то историјску основу, требало је прокрчити иута; но од тога нпшта не беше учињено, те и овај иокрет остаде и онет само — жеља. Али овај покрет није инак остао без икаква успеха; он је за собом иовукао и треЛи нокрет, тако звани: старо католички. Споменута два покрета потекоше из крила протестантизма, који се, развивши нагло своја начела, ноказао немоћним за виша иитања црквено-религиозног живота. Међу тим је и римски католицизам све даље и даље развијао своја једнострана начела. .. РеФормација је у толико важна, јер је рим. ску цркву прочистила. Услед тога страшног иокрета реФорматског који је нештедимице открио слабоети и мане римске цркве, морао се римски католицизам одре1ш млогих крајноети и заблуда, те се на тридентинском сабору значајно изменио и ностао друкчији но што беше у средњем веку. Но суштина му је ипак остала иста. Средишња тачка рлмо-католицизма је учење о главенству

папином. Ту тачку је римо-католицизам све боље и боље развијао и утврђивао, док најносле не дође до ватикчнског сабора 1870., где је ностигнут врхунац развића тога а у догмату о папској неногреншвости. Овакав догмат беше природна последица целе историје римског хришћанства. Но у том догмату нај јасније се иоказала крајност, у коју је римску цркву довела једнострана организација, а од те крајности ужаснуше се многи одани и верни римске цркве. Ови, а на челу им дубоки зналац црквене историје —- Делингер, уложише протест иротив новог догмата, те нодигоше глас свој за — стари католицизам, т. ј. за онај, у коме васеленска начела не беху још жртвована папској системи. Коначна цел им беше, као и оних у протесган тизму, нренорођај потиснутих начела васеленских. Тај покрет на.шао је одјека ва иравославном истоку, код независиих онштина — западне хришћанске цркве. Плод тога нокрета беху богословски скупови разних независних општина. Тако су одржане богословске конФеренције у Бону, које обратише на себе пажњу целог образованог света. Ту су први пут православпн богослови са западним богословима били лицем к лицу, и резултати ових скупова су веома значајни. Ту је међу осталим питањима изнессно и старо питање о ^ДИоцие", у коме је главна разлика међу истоком и западом. При претресу тога питања ликовалаје нравда — нравославног истока! Ваља спомепути, да су то иитање и раније још, као што треба реншли неки ваљани богослови западне цркве који су категорично признали, да је израз ,Шш(јие" „и од сина" — у западном симвону вере незаконит уметак, чега нпгда у оригиналном грчком тексту никео-цариградског символа није било. Кад је 1870. нок. грчки архиепискои Алекс Ликург био у Енглеској, те походио ликолнског епископа Вордсворта, овај је у почаст свом госту нрп богослужењу нрочитао символ вере грчки и то без — „ДИоцие"; но строге присталице западне цркве подигоше чнтаву грају на енископа, велећи му, да је издајник — англиканизма. Но епископ тај утиша ту буру рекав, даје символ вере читао — грчки, а у грчком оригиналу нигда не беше „ДИоцие", те ирема томе он не имађаше права у оригинал увлачити — туђа уметка. Силније осуде незаконитости занадног учења о „Шо^ие", од ове, нема ваљада, а то и таково мњење је и на бонским конФеренцијама примљено