Srpski sion

С тр . 700.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 44.

Београда 1749. у ову каиелу митрополит Павле Ненадовић а овде иоложио по учињеиом иарастосу 23. октобра 1893. и плочу ову поставио патријарх српски Георгије Бранковић" вечпог помена ради. Заиста је трагична судба великог јерарха овог. Један од најродољубивијих српских јерараха, усталад за све оно што је добро, племенито, стуб православља у најгрђе доба пронаганде римске, "до нечувеног самонрегорења бранич сриских иривилегија и народних нрава, као ниједан јерарх ни ире ни после њега и такав јерарх проглашује се лакоумно за из дајника српског, за вероломца и за унијата. Велика благодарност народа п хвала нека је онима, који ево данас доказаше јасно као сунде, да је ово каљање пмена и верског уверења нокојникова голо подметање основано на туђинском казивању које је лакоумно ирихваћеио од људи површних, нестручних и ненажљивих и од оних који ма чиме хоће да стварају себи гласа књижевна. Данас је већ свакоме јасно, да онај, који излагаше живот свој још као епископ арадски нутујући по својој дијецези да крепи п снажи иаству своју, да у вери не малакше, да ие иде за „вснклмт, в'1>тромг иоучен1н" и коме се једииом може захвалити, што је међу Србима у арадској дијецези св. православље сачувано онда, када су се Румуни гомилама услед иритиска, нронаганде унијатили, који у славу православља подиже епископију у Северину а разним иаредбама уздиже углед православиог свештенства, не може бити вероломац, не може нагињати унији. Данас је свакоме умном човеку јасно, да онај, који је још као протосинђел а и раније био застуиник не митрополитов, пего целог народа - Сриског у Бечу, и који је ту у борби за ирава 4Г-привилегије народне савлађујући све -Нр.енреке са усиехом великим трошио и сиагу |Ј,; »>'вац свој до крајњих граница самопожртвовања —■ не може бити издајник сриске мисли и иароди х'вота. Лај> (••(' . м'1'жс назватп издајицом вере иравославне човек, коме је влада тадања за живота поставила админисгратора енископа Пиколу Димптријевића баш непријатеља његова, влада која би му све н сва чинила да је и најмање пристуначан био унији. Трагична судба постигла је живот му а трагична је судба и земиих осгатака му, које

је митрополит Ненадовнћ 1749. године пренео из Београда, где беху у саборној цркви, творевини његовој сахрањени, у манастир Раковац, где су му кости до јуче ето лежале у сандуку једном ненадгледане. У суботу 23. октобра крај је учињен трагедији; светло и сјајно име великог јерарха иросинуло је правом светлошћу, да светли нараштајима као узор родољуба, црквеног веледостојника, а кости његове смештене су на достојно место, које је обележено за спомен иотоњим нараштајима. Слава нека је великом јерарху митроиолиту Вићентију Јовановићу а хвала онима, којп га уздигоше до висине, која му нрипада, % ** * * Помен Вићентију Јовановићу учињен је овако : У очи 23. октобра стигао је у манастир протојереј Димитрије Рувурац те је са братијом маиастирском, пошто је прелио кости великог покојника и учинио мали помен ио пропису цркве, сместио их у капели у металном сандучету у отворен зид, који је затворен плочом на којој је већ поменути натпис. Сутра дан 23. новембра дошли су у манастир: Његова Светост натријарх срнски Георгије и високонреосвећена господа епискони: Мирон Николић и Михајило Грујић, с многим свештенством. Пред парастос је одслужена архијерејска служба, коју је служио енископ горњокарловачки Михајило са архимандритом беочинским Платоном Телечким, игуманом Амфилохијем Јеремићем, протојерејима: Васом Николајевићем, Димитријем Руварцем, јеромонахом Сергијем Попићем, ирото^аконом Ј1. Богда ^овићем и ђаконом Георгијем Видицким. На овој литургији је рукопроизвео високопреосвећени епископ Михајило Д. Руварца за протојереја. После божаствеие литургије био је свечан парастос, на коме су чинодјејствов^ли г. г.: Његова Светост иатријарх Георгије и епископи: Мирон и Михајило; архимандрити: Иларијон Руварац и Платон Телечки, иротосин^^ел Герман Опачић избрани еиископ бачки, Исак Дошен и Гаврило Змијановић; игумани: Амфилохије Јеремић, Сава Орловић, Теофан Косовац, Митрофан Павловић, Мирон Ђорђевић и Емилијан Радић; иротопресвитер Стеван Чобанић;