Srpski sion

„СРПСКИ СИОН." Стр. 745.

Б р . 47.

свештенство што боље и спремније буде. Због тога је _у номенутој инструкцији зановедио, да „како они ва Срему тако и ва Сервији, који би достоин бил дијаконства или свештеничаства дар васпријети, и иарохију себи обрјел, или и неимуштаго парохију, допушта се токмо от их изабрати, котори учени сут и могут церков Божију стројити, тије на иарохије иослати да служет: а јелици требују јеште ученија до савершанаго разума, свештенику надлежаштаго, таковаго отсилати на потребита места учити се", и свештеници са села, по причању реченог Швнкера, „морали су доћи к њему у Београд у двор, да се на.уче, како треба да отирав.вај у црквене и духовне дужности, које је он сам у двору за то време издржавао. У Београду, Даљу. Еарловцима и по другим местима држао је инструкторе, који су сеоске свештенике и сиромашне ђаке обучавали ; ове носледње сам је издржавао, само да-би се сваки могао обучити у хришћанској науци, и да би народ коракнуо у иросвети. У протопопијате шиљао је способније калуђере и свештенике, да спреме за исповест и причешће не само мушку и женску омладину, већ и старије људе, слушкиње и слуге, који „целог свог века нису се ни ирекрстили", и да их науче колико толико оченаш, богородице дјево и вјерују". „Ну, у овом благотворном старању, наилазио је митрополит ВиИентије на тешкоће н препоне, и то не само од стране свога неученога свештенства и забатаљеног народа, већ и од државних власти, које у место да су и саме потпомагале ово његово старање, оне му још сметаше". „Тако је 14. анрила 1783. београдека администрација управила на њега жесток допис због тога, што он поставља свештенике, а то прво њојзи није јавио ; што је у неколико места нове цркве саградио, а није на то имао дозволу од политичне власти; што је подигао кречане и што позива народ да превози цигљу, песак п дрва и новац од народа куни; за нреступ сматрати је и то, што је ваљевски епископ обичну кућу претворио у цркву, и на њу иодигао звоно". „Митронолит Випентије на овај допис подносн 16. јула, н. г. дворском војеном савету још много жешћу жалбу, у који.ј је нацртао не само жалосну слику о моралној запуштеноети српског народа у Србији, већ је уједно навео

и све ненравде, које власти чине српском народу". Видећи митрополит ВиЛентије запуштеност и разузданост међу калуђерима, издао је у споразуму са енископским синодом 1. новембра 1733. г. „ Правила , имиже должни сут и обвјазани вси монастирожители наченше от архимандрита или игумена даже до последњаго монаха, жизн своју и снасеније души својеја строити, јешче же и церковнаја и монастирскаја внутрењаја и вњешнаја служенија исполњати". Каква су пак иста правила, која и данас имају законску силу, и ако се она данашњим даном ретко у ком манастиру нашем и налазе, а некмоли да се по њима настојатељи и калуђери владају, — може се видети из „Беседе'\ листа за свештенство и народ, од 1870. бр. 2— 7., где су дакле после 137 година штампана. А видећи, како је и мирско свештенство запуштено и разуздано, издао је митрополит ВиИентије, такође у споразуму са епископским синодом 3. марта исте 1733. г. „ Правила, имиже должни сут пресвитери и диакони обучаватисја и правити жизн своју и дјело званија својего свјашченическаго јакоже во церкви Божијеј, сице и в дому својем и на вејаком мјестје". Иста еу нравила после 135 година штамиана у поменутој „ Беседи " за 1868. г. бр. 21. — 32., и то не као правила митрополита ВиЛентија, већ као правила епискоиа бачког Вџсаријона ПавловиИа. При штампаљу њиховом поткрале су се многе грешке, које сам ја у „Јавору" за 1887. исправио. Није овде место, да говорим о томе, каква су иста правила, и шта се све у њима налази; не могу пак а да не наспоменем, да се у чланку 35. ово рекло: „Вси свјашченици без всјакаго отлаганија, да устројат и имут своја иротокши, во јединој книзје на четири части раздјеленија, јеже вписивати в них в первој книзје крешченија младенци, во второј книзје во сунружество вјенчаних, во третој книзје имена живих иарохијан јего всјакаго пола и возраста, в четвертој же книзје имена усопших нарохијан јего всјакаго возраста и пола", а за тим је наведено, шта и како се има у сваку књигу уводити. Из "овог се види, да је мнтрополит Виђен-