Srpski sion

Бр. 51.

„ОРПСКИ СИОН."

Стр. 815

удружење", „законито организовано тело", то је антиканонички престун; то је јерес, која ће изазвати „револудију у јерархији" и „окри.ити дух еиископалне цркве" ! . . . Брат •Јосић није „код куће" са иојмом Г) наконито'-\ и отуда, рекли би ми, и његово резоновањо о удружењу као неком „презвитеријанству". Из његових речи и извађања разних излази, да он изједначује карактер потребе удружења свештеничког и његовог будућег битисања са карактером потребе и битисања епископског сабора у цркви. Жзједначује нрироду удружења свештеничког, основаног „правилима" његовим, са удружењем, којим је ио његовим речима „црква православна нравилом својим удр} г жила епископат". И ако је тако, онда и опет нек' му је опроштеио, на рачун његове заблуде. Удружење је друштво у свештенству салгом ; а св Оинод , највиша власт у цркви. Удружење свештеничко се оснива вољом друштвених јединица, а благословом и одобрењем надлежне власти у цркви, и постоји дотле, док је воља тих јединица и док ужива благослов тај. А сабор епископа, — којет брат ЈосиИ субсумира иод један те исти аојам удружења са удружењем свештеничким —, тај сабор, постоји у цркви као једна неоиходноаг, без које црква нравославна не може као таква постојати; постоји салшм основатељем цркве основана за сва врелгена, „и то у тако апсолутном смислу, да би црква без ње престала бити оно, што јест, и без које њезино устројство не би више било оно, које је установљено Основатељем цркве". Иа зар, збиља, брат Јосић у томе никакве разлике не може да види ?! Тиме, што би удружење свештеничко имало своја „правила" св. Синодом потврђена, не ностаје оно у цркви никакви орган, ни закоиодавне ни управне власти, него би било само једно друштво у свештенству , никакво „зак-о нито и , него дозвољено, као што су и остала друштва таква у другим разним сталежима, са својом одређеном цели и делокругом друштвеним, а које би постојало само дотле, док би воља била његових чланова и док не би прекорачило свој делокруг, те дошло у поновне сукобе са законима у цркви. А у случају томе, нек се умирп брат Јосић, не би било револуције у ЈврархиЈи, него — разрешење друштва. А

јер би тако било, онда може бити умирен и утешен и у оној другој зебњи, да би, кад тад, могао у нашој цркви наступити „пад епископалног карактера или надмоћије презвитеријанства". Ако би коме надражена сујета предложила „презвитеријанско удружење" у нашој цркви, нротив тога би намах били и ми, јер презвитеријанство је нашој цркви — јерес. Основано удружење није „презвитеријанско", него свештеничко. Или ако се баш хоће реч по корену „нрезвитер," онда би било „презвитерско", и ако се ни таквим не може назвати, јер су у њему и ђакони. Али, узмимо да је „презвитерско". Иа? Кад карактеру епископалне цркве није сметао, кад га није крњио и рушио „презвитерски савет" у нрвим вековима хришћ цркве; кад му не смета и не грози ни данас у руској цркви „благочинничесши совћтг; па „АрхиереиСкитћ намћстници" као „окружни савет" у бугарској, а у сибињској митрополији „протопрезвитерски суд" и „протопрезвитерска скупштина", као орган црквене управе и судства, како тек не ће „презвитерско — свештеничко — удружење", као свештеничко друштво, без икакве власти и делокруга у црквеној уирави и судству, и, у оиште, у одлучивању у животу црквеном. Па онда треба и то знати, да удружење свештеничко није основано за то, да изазива сукобе ма с' ким, а најмање са вишом јерархијом, са — епископатом. Него му је цел и задатак, да здруженим силама свештенства нашег потномаже увек и истрајно Архипастире црквене и народне, у њиховоме старању и раду за нанредак општи. А таква г\ел и зпдатак удружења не Ие никада чинити револуције у јерархији. него Ие крај оиште користи црквене и народне, користити и јерархији ■целој. И за то, резоновање брата Јосића о „презвитеријанству" и т. д., или је неосновано као заблуда, или је тенденцијозно у нади, не би ли се ма тко — уплашио. . . . А.да страшило буде веће, изнео је брат Јосић неки пример из удружења у Србији, Не ћемо ни бранити, нити осуђивати удружење свеШтеничко у Србији. Ако за потребно нађу, рећи ће браћа већ своју. Ми ћемо само једну. Нити су код иас одношаји, а ни људи, који су тамо; а не могу ни бити. А казаћемо и