Srpski sion

С ТР . 814.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 51.

етојатеља у Србији г. синђел Виктор и израви радост и манаетиреких наетојатеља у Србији, која је тим већа, што су манастири тамо у чемерноме етању. Поеле њега рече изасланик карловачке гимназије проФесор г. Васа Вујић: ,Од стране гимназије карловачке, те ако нећемо рећи матере, али јамачно најстарије сестре свију српских виших школа, — ми имамо частан налог, даиспоручимо ево најмлађој, школи монашкој, која се данас тако свечано отвара, срдачно сестринско поздравље. У то име ми јој изјављујемо евоје топле симиатије и живу жељу за сваковрсно напредовање: да јој Бог да века и слоге, да достојно одговори своме лепом задатку. Радујемо се, што у новој школи, њеним учитељима и ученицима за будућност добијамо нову помоћ на пољу, где никад није сувише и на одмет носленика, на пољу науке и просвете дрквене и народне. Мучно и иолагано долази човечанство до светлости и само је јаки Бог силан, да једном речи и у једном тренутку учини да буде свет; ми пак за нросвету ума и срца имамо од њега само талант_, који се морамо собом старати да умножимо. Напред дакле, господо и браћо, учитељи и уче-

ници, истраЈте на путу на који се данас крећете; крепко хаЈ ''те ал се и сећајте ко Вам га утр и показа, вазда захвални са свима нама пре свега Његовој Светости, по чијој се иницијативи и сад овде састадоемо; по томе свој ' пречасној и преподобноЈ - господи старешинама и братији свију наших дичних мапастира, кој'и вољно и родољубиво ирихватише и с пожртвовањем остварише нлемениту замисао свога и нашега узвишеног поглавице; и најпосле спо мињући се у срцу и молитвама свој'им (обично се каже најмањег, но ми ћемо рећи) не најмањег међу браћом, пострижника ове свете куће, великога Доситија, који је пре сто тридесет година у њој жудио и уздисао за науком како ваљда ни један српски син ни пре ни после. Његова се душа радује данас у рајским насељима, кад види да је његов сан, златни сан његове младости, хвала Богу и прегнућу нашега времена, ево јава. Нека живи, нека се снажи, нека цвета и нека донесе род ирва монашка школа у питомом Хопову, на славу Божију и њених смирених основалаца, а на корист домовине, цркве и народа." (Свршиће се)

&

ДА КАЖЕМО И (Свршетак).

СВОЈУ,

протпни ли се удружење наше црквеном учењу, дакле, и св. канонима? До»вољно је, да се сазна дељ и задатак удружења тога, његов делокруг и организација, средства и начпи, којим хоће да живи и ради, па да- смо одмах на чисто и са одговором на то нитање. А све је то исписано јасно и исцрнно у „правилима" тога удрз'жења. Па? Кад би брат Јосић имао право, онда би морао имати право и онај, који би рекао, да је неканонички и : „неговатп и одржавати у свештенству личну узајмицу, солидарност тежња и радње; изналазити, спремати и на расположење стављати што више и што подеснијих средстава за успешно вршење свешт. задатка" и т. д. (чл. 3. „нравила"). Да је неканонички: бринути се за нроноведништво, дрквено пјеније, катихетичку наставу, једнолично вршење дркв. обреда и за дрквену књижевност; бринути се за све оно,

што се у цркви догађа, а радн црквене дељн. Да је неканонички: да свештенство каже своје мишљење о свему ономе, што се ради и радити жели на нашем народно-црквеном сабору, каже ради тога, да тај рад што кориснији буде дркви и народу у дркви. Да је антиканонички и то : да се свештенство удружи благословом и одобрењем св. Синода; да св. Синод има врховно право надзора над удружењем и његовом радњом; да удружење стоји иод заштитом св. Синода. 11а је ли то све неканонички? Противи ли се све то, или ма што у правилима удружења, духу цркв. учења и енископалног карактера наше цркве? Ама ништа; ни једно слово. Па да шта наведе брата Јосића на антиканоничке мисли о удружењу? Сигурно само облик, у којем хоће да се удружење „узаконп" I Дакле, форма; и то „законита форма", „законито