Srpski sion

С тр . 816.

„СРГ1СКИ СИОН."

Б р . 51.

оно, што је рекао и брат Вучковић, а наиме, да би одбадивање удружења код нас за то, што је у Србији можда грешило ма у чему, значило то исто, што и забранити проновед и одрећи јој важност и потребу за то, што је Арије ироповедао — јерес. 3.) Брат Јосић мисли, „да би ми могли често стварати и сукобе са тежњама народним, које не смемо чинити, јер ми и ако се можемо еманциповати од тежња и жеља нојединих партија, али од тежња и жеља народних не можемо". Оквир овога чланка не дозвољава иам, да овоме приговору одговоримо исцрпно. Би ће II за то згоде, кад јој време буде. А за сад нек је и ово доста. Брат Јосић као да није нремерио реч, коју је рекао. Претиоставити, да би свешт. удружење могло доћи у су об са НароДНИМ жељама и тежњамч, значи ни мање ни више, него нретпоставити, да би свештенство могло зачети и борбу иротив свога иарода и најпосле и — издати свој народ. Јер, народне тежње су категоричан иммератив за свакот иоштеног члана народа, који издајица није. Од дужности, тим тежњама служити и те тежње несузбијати, еманципује се само неродољуб и трут кошнице народне, а против њих радити, носао је — издајица. За свештеничко удружење — свештенство наше — увреда је мешати га и у дискусију са таквим пословима. Еманциповати се пак од тежња и жеља иоједнних партија, не само да може удружење свештеничко и свештенство наше, него му је то ц један врло важан део задатка у цел>и. Дао би добри Бог, да га само сретно извршу.је и пзврши; а време ће доказати, да ће то бити онда на — корист оншту. 4.) Брат Јосић је нредлагао најпре „књижевно удружење" у свом говору, којега је изговорио у скупштини. Но кад је и по одзиву скуиштине увидео, каква је то мисао, и кад ју је брат Вучковић обеснажио у скупштини, онда је у име целог свештенства ст. бечејског протопресвитерата понудио „удружење свештенства Митрополије Еарловачке са народом нашим". И то се може коме донасти, али ми то нросто не разумемо. Али, има нешто, што ипак разумемо у тнм речима, а то је: оитужба тих речи, да је свештенство са својим народом

раздружено. И то се може коме допасти, али против такве оптужбе ми морамо, у име целокупног свештенства Митрополије Карловачке, протестовати. Није истина, да је свештенство од народа свога раздружено, него је истина- прво: да је народ наш, усљед својих многих и свакојаких иартија, раздружеи сам у себи; друго : да је и свештенство међу собом равдружено; раздружено иартијама разним, арограмима и иутевима циљева својих А то раздружење, како у народу у опште, тако и у свештенству понаособ, отклонити или бар ублажити, модерирати, једаи је, не мали, део задатка удружењу свештеничком. А тај део задатка његовог не може се исиисати у „правилима"; тај задатак треба, да се огледа и иотврди у — раду удружења. И сад ми велимо — 8ар1еп(;1 раиса! Све, што год је истакнуто у чл. 3. „правила" удружења свештеничког. потребно је нашој цркви и нашем народном религијозно-моралном и народно-црквеном автономном животу. 0 томе сумње и дискусије бити не може; ~као што, по нашем немеродавном мишљењу, не може бити ни сумње, а не би требало већ бити ни дискусије, да се то не може извршити партикуларним удружењем свештенства нашег но протопрезвитератима и епархијама, него да се то може једино удружењем, које ће скупити свештенство наше г^еле митроиолије у једну заједницу и здружити његове силе и способности, вољу и тежње, па да на извршењу тога поради — сложно и заједнички, снажно и дурашно. А хоће ли свештенство то учинити? Ннтн ће то решити овај чланак, као нп говор брат Јосића, него љубав свештенства нашег к' црквп и народу. Удружење, које је основано, — но нашем мишљењу, — пружа за то нрилику, казује начин и известна средства. Удружење је основано. Не треба му сметати сада; него треба једно, а то је: засукати рукаве, п а — радити. Радимо, и опет радимо сад, То нека нам је, брате мој, Младене Јосићу, циљ п тежња. Рад нека нам је у срцу, у души и мислима свим, а оканимо се — свега другог. , ЈованЈереми^, *" парох бачиначки.