Srpski sion

С тр . 812. „СРПСКИ ову школу, и да кршећи своје дужности буду не | само себи на корист, него да ностану и буду ј увек и борци св. вере нравославне и Бога живог I и пријатељи народа свога. Говор Његове Светости би нропраћсн са бурним и одушевљеним .живио". I Гоеле тога изговори чрхимандрит Догиен, као унравитељ школе, овај говор: „Ва-ша Светости, високонречасна, многоноштована госнодо и браћо, драги ученици! Најнрва и најсветија вам је дужност, да олагмдарино творцу Свевишљем, кад је доиустио, те се ова жел>но очекивана школа за образовање нашаг монашког свештенства отворити могла. Монашки сталеж у српеко-иравославној цркви од увек јс једно од најчаснијих мјсста заузимао. Свсто нрввославље је душу Србинову тако облагородило, да је особито у давнија времена н.егова иобожност безиримјерна н на далек.0 чувена била. На тим се и дајс нротумачити, да су и из краљевских дворова хитали они, којејезлатна круна и свијетло пријестол.е очекивало, да се монашком чину посвете. Ти јасни и необориво доказани најкласичнпјп знаци непоколебиве срнскс оданости св. вјери православној — бијаху управо у потоња мучна и патничка времена једнне звијезде преходнице, које су нашем натничком пароду у дугој п тешкој косовској ноћи стазу сваке добродјетел.и н чсличног му народног 'бића освјетљивале. У времена она наша стара н давнија, која су нам наша новијест дивна и најславнпја, — почсше се широм Срнства подизати велељепнс задужбине/ ти наши бнјелн манастири. Наши претци као да нредвиђеше, е ће некад такав земан доћи, да Кс наши манастирн бити једини нећобједими бедеми, којима ни еила, пи лукавство ненријатеља нашнх одолј СТ и нећс? — За то поградише и царски обдаршпе знатаи број ових св. задужбина, које и данас већином постоје, Богу па част, н>ИдМа за спас, а нама пред туђином на понос н дпку г , да се с њпма ноносимо и дпчимо славећ свето славље — ираВрславље, док је евијета п док је вијека! Дакако, да манастири, сами по себи, као дјело руку человјечијих пе могаху ту своју задаћу вршити — већ то вршнше непрестано и неуморно пожртвовнп иашн свештено монаси, који презрсше све сласти н угодности живота у жел.и да се за свој парод жртвују и да по-

СИОН." Б р . 51.

вјерене им нрађедовске црквено-народне аманете испуне и сачувају. Погледајмо само летимично њихов рад и њихове подвиге течајем разнијех времена! У доба пезависности срнске државе, бијаху ваљани учитељи народни и ревносне слуге олтара божијега имајући законом земаљским одрсђеног удјела и приступа свагђе, гђе би се год о разним црквено-народним приликама ријеч повела. Многобројне повластице, којима их српски владари и њихове разне манастнре обдарише, најрјечитијим су доказом о њиховом у то доба уважењу и угледу међу народом. Но, када црни дани по наш народ настадоше, као да су најотровније пепријатсљске стријсле управо па њих уиерсне биле, — а то све за то, што бијаху зоточници своје нотиштене браће и вијерни побориици чисте хришћанске иауке н часнога крста од три прста. Кад је душман Српство оголно и обескућио, када га је код толиког његовог богатства н госноштине присилио, да се је Србин и липовом ликом опасати морао — колико ли је у то доба калуђерекијех живота, борећи се за иравославијс и Српство, своју мученичку душу на коцу и конопцу испуштило?! Но заман све муке и гоњења! Наши претшасници монаси вјероваху у ону божанску истину: „|ц»т^нгккв,1И же до конца тои спасенк кВдггх"- На муци се показиваху јунацима, те ни у најцрње дапе духом пе клопуше. Па при свем том, ови наши ирснодобни оци црнориеци. знадоше се ђекад и на горди занад угледати, и с њимс се у културнијем тсковинама свога доба натјецати. Ко да се овђе не сјети јеромонаха Макарија, који је „рукодјелисао слова од жељеза и мједи са великијем трудом и нодвигом", који је још ирије 400 година ситна слова изрсзивао и сриске књиге штампао, још онда, када о том ни данашњи најкултурнији народи и не сањаху? Па колико још таковијех трудбеника не имадоемо? И не могаше ли им захвално потомство са потпунпм правом онако имнозантан и достојан четиристогодишњн сиомен у Ободу граду учиннти! Сјетимо сс и српеким пјеемама опсванс браће калуђсра Хаци-Ђере и Хаџи-Рувима, који су знали злато растапати и са њиме у Стамбол ситне књиге пис.ати да подижу Србом задужбине, а овамо су по ноћп топове прпвлачили, да гађају душмане крста и слободе!