Srpski sion

„СРПСКИ

СИОН."

Б р . 15.

У обрани својој. Не, није то само обрана његова; то је петнаествековна до сад, а биће увек и од сад ризница „најдрагоценијег бисера" ноуке за многога. „Златна" је то ваистин^ књига и за оне, који хиротонишу и за хиротонисане. Пастиру, учитељу, проповеднику ;* свештенику, на свакој стази разгранате му службе узвишене. А свака је наша реч слаба, да читаоца унозна са богатством ризнице, или да прикаже сјај „злата" књиге те; а увек је у оиасности, да јој иочини неиравду и да се огреши о величину аутора јој. Дело св. Јована Златоустога је анотеоза свештеничком достојанству. Подиже душу, заиаљује срце у младића, богослова, у свештеника и стара и млада. То је извор, на којем се многа душа напојити и срце покренути може, да јачом вољом и већом снагом прегне за вршвњем својих дужности III. А да је тај извор отворен и у врту наше црквене књижевности, захвалити морамо вредноме протојереју г. Јовану ВучжовиИу, преводиоцу „шест књига о свештенству." Не можемо се упуштати у оцену нревода његовога. То би била дужност стручњака у томе послу. А сасвим је оправдано, ако се такву оцену узнадамо добити из вешта и опробана пера досадањег преводиоца „речи" Ваеилија Великога, познатог нам и из „Гласа Истине." Но, ко год прочита превод г. Вучковића, уз нреводе немачке и руске, и ко г. нреводиоца познаје као раденика у црквеној нам књижевности, тај ће веровати и мишљења бити као и ми, да му је превод врло добар. А језик је у преводу красан, стил леп — какав г. Вучковић тек има. На III. страни. а на првом месту књиге, штампано је решење Његове Светости, нреузвишеног Господина ПатријархаГеоргија, које дословце гласи овако: „М. 446./ех 1893. Протонрезвитеру Јовану ВучковиЛу у Карловцима. „Са потпуним задовољством примили смо на знањс намеру Вашу, да у српском преводу издате дело светога Оца нашег Јована Златоустога, * Можда 1\е и иротивници издагања потребе „еиархијских (иарочитих) проповедника", док ирочитају дотични део о нроповедништву, изменути нека своја мишЈБења, а много више признати онравданости предлагачу таквих ироноведника и многу истину у његовом излагању о „вештини" проповедништва.

архиенископа константинопољског: Шест књига о свештенству. „Слаба рука архиеиископа митрополита карловачког и патријарха српског не може посегнути да благослови дело великога Оца нашег, али свесрдно благосиља труд Ваш, уздајући се у благога Бога да ће Ок, због молитава светога Оца нашег Јована Златоустога, дати да дело ово донесе и српскоме народу православне цркве онолико благослова, колико је већ донело другим сретнијим народима простране цркве, Господем нашим Исусом Христом основане, подижући им нараштаје свештеника задахнутих духом тајновидца Златоустога и просвећених широким и бистрим погледом тога прејаснога ока цариградске и свију цркава. ,,Са благословом овим спајамо и топлу молитву Богу и Оцу нашем, да наклони срца свештенства нашег делу овоме, како би га оно иримило и читало са оном љубави, с којом га је свети Златоусти написао, и с којом сте се Ви око ириређивања овог српског издања трудили. У Карловцима 2 децембра 1893. Георгије Бранкови& с. р. патријарх." Труд свој, уложен око превода „златне књиге" св. Златоуста, посвећује иреводилац на стр. У —VII спомену свога милог родитеља и доброг оца ЈосиФа, којем је „врхунац жеља" било, „да му син дође до части свештеничке". За тим долази преводиочев „предговор" на стр. IX—XXI, врло лепо написан, којим на згодан начин уводи читаоца у „златну књигу" и упознаје га у кратко са поводом и цељи њезином; у којем баца и реФлексије на сувремене неке иотребе и захтеве нашег времена, и наглашује побуде, које су га руководиле, да „златну књигу" св. Златоуста преведе на сриеки језик, а које му само на част служити могу, као што иама налажу дужност, да му речемо од срца: хвала! Преводилац је штамиао уз превод књиге и додао јој многе иримедбе своје. У колико оие разјашњавају сам текст књиге и стоје с' овим у свези, оне су на своме месту и врло добро дошле читаоцу. Осим ових има и других иримедаба и додатака преводиочевих; здравих, еувремених, ногођених. Али, по нашем мишљењу, већма би нас задужио г. нреводилац, да се са мислима и предметом тих нримедаба позабавио у посебној књизи