Srpski sion

Б р . 40.

„СРПСКИ СИОН"

С тр . 631.

призрачно, и не ће протећи много времена, на ће поништено и спољашње нобијеђено добро опет иоказати своју унутрашњу побједничку снагу, и не само да ће тријумфовати над влом, већ ће га чак препородити у добро. Културан народ и онда, кад га иокори дивља орда, иоказује наскоро своју унутрашњу цремоћ, е сами побједници осјећају, да су побијеђени; или: донесена са пола огромна ледена санта доноеи собом хладноћу и у топле крајеве, но хладноћа та траје тек кратко вријеме, јер се губи под врелијем зрацима јужнога сунца, који напосљетку растопе и саму санту. Али да се то опште начело потпуно у живот нриведе, нужно је да буде друштво скроз и скроз прожмано духом новог царства, па да право добро ностане елементом друштвена живота. Док не постигне чов.јештво тај стенен савршенства, има зановијест, да се не противимо злу, значење тек у том смишгу, да ограничавамо човјековој природи својствени егоиетички осјећај освете, који иониче због нанесене уврједе или учињена зла; јер у случајевима, где се не нарушавају лична права, већ се гази сама правда, нс само да је опирање злу потпуно оправдано, већ и неопходно. Оам Христос укори смирено првосвештеникова слугу, што га удари по образу (Јов. 18. 22— 23), а аностол Павле још одлучније протестоваше иротив сличног насиља (Дј. ап. 23. 3,) показујући тијем, е се не може дозволити, да се гази праведност, ако не желимо да нанесемо уштрба вишему закону правде у одношајима људскима. БранеЛи се од немравде, не брани човјек шек лично себе самога, ве~К и саму иравду, а браниши иравду његоваје најсвешија дуж-носш. Па зато има свако друштво у садашњем стању свог духовно-нравственог живота, право и дужност, да брани начела на којима се оснива живот његов, те треба и мора да казни престуинике или виновнике зла, подржавајући на тај начин у свијету царство добра, док оно само себи не извојује безусловно господство, кад већ не ће бити нотребна та спољашња обрана. Да добро не треба да остане нодложено злу, већ да мора напротив тежити како ће га побиједити својом унутрашњом снагом, разјашњено је у овом: испоређењу Мојсијева закона и равинске нраведности са новозавјетнијем законом : „ Чули сше да је казано:

љуби ближњега својега и мрзи на неиријашеља својега." У свијеети древног човјештва, будући да бјеше оно нринуђено да се опире злу, које узе над свима превагу, помрче до крајности идеја човјечјег братства и чов'ештво ограничавајући се тек на најужи круг „ближњијех", одношаше се једино ирема њима са љубављу, дочим држаше све остале за непријатеље своје, који не- спадаху у ужи човјечји братски савез. Тако бјеше чак и код најобразованијијех незнабожачкијех народа (Грка), који држаху да су једино они достојни звања човјечја, поричући другима свако људско достојанство и односећи се према њима са презирањем и мржњом, као према варварима. Мојсијево се законодавство у томе погледу узвисило изнад свијех другијех и тежаше да пробуди у свијести народној идеје опште човјечјег братства, дајући и иноплеменицима нека права, у случају ако се населе међу избранијем народом. У њему пе бјеше речено: „и мрзи на нетријашеља својега", то је тек равинско тумачење и донуна заповједи о љубави нрема ближњему; али већ и сама могућност те допуне иоказиваше основну мисао на којој се темељили међународни одношаји изабраног народа. Христос проповиједаше сад сасвијем нову, до сад у старом свијету нечувену истину, која имаше потпуно да промијени до сада опстојале назоре. „А ја вам кажем: љубише неиријашеље своје, благосиљајше оне који вас куну, чинише добро онима који вас мрзе, и молише се Еогу за оие који вас гоне." Ту се не нроновиједа тек само опирање злу, већ се захтијева од наравствене природе, да активно судјелује, да се примире узајамни људски одношаји. Људи се мрзе међу се, јер заборавише велику истину, е су они сви „синови једног Оца небескога"; и ту истину неће све дотле сви признати и сви разумјети, докле се год буду људи дијелили на ближње и непријатеље и док буду држали да су у праву, да једне љубе, а друге мрзе. Нека чланови новозавјетна царства први покажу, да је та подјела неприродна и иогибељна по човјештво, јер подржава неједнакост и мржњу међу људима, те ће тад и сами непријатељи увидити како је неоснована жржња њихова и све ће човјештво постати једнијем нераздруживијем братством. Човјеку може изгледати као да је то не-