Srpski sion

Бр. 6

„СР1КЖИ СИОН."

Стр. 91.

светлости са извора јој: истине, фактичности и могућности, Мучна би нам била работа, да иођемо истим током мисли, како их је поредао г. писац. Јер он је једну те исту мисао, односно ириговоре данашњој управи фондова, у више чланака понављао. За то ћемо, пре свега, морати да сами прикупимо и у известан ред побројимо те приговоре, па онда ћемо тек, истим редом, и одговора им дати. Да то чинимо већ сад, пре него што је г. нисац сво,;е овогодишње чланке завршио, разлог је у томе, што у прошлогодишњим чланцима имамо материјал, којега г. писац у овогодишњим чланцима тек ирекувава. Буде ли нових ириговора у новим чланцима, е па доћи ће ред и на њих, и они ће доћи на своје место у том реду. Хоће ли све то бити од користи какве? Да ли ће г. писац и његови једномишљеници хтети чути и послушати казивање наше; да ли ће хтети признати разлоге и иоклонити се истини и фактичности; да ли ће хтети признати могућим само оно што је могуће, а одрећи се слатких жеља пред леденом збиљом те истине, фактичности и могућности? Казаћемо, да не знамо; за то и стависмо то иитање на чело наших чланака. Отависмо га, јер нас ирошлост и садашњица овлашћује на сумњу. Јер оне, и прошлост наша и садашњица, богате су доказима, да су се у многим питањима нашег народно-црквеног живота и његових иотреба, затварале уши пред разлозима, склапале очи пред светлошћу истине, смрачавао ум пред диктатима фактичности, избезумљавао разум пред захтевима могућности, а ућуткавала савест пред моралном снагом свега тога, пред снагом, која сретне народе напретку води. И све то у јединој цељи: бесплодне и убитачне полемике, свађе и раздора са „својим рођеним". Не истичемо своју сумњу, а можемо рећи: и сумњу толиких забринутих родољуба, за то, да пребацујемо, било г. г. око „Заставе". или коме год, некоректност и убитачност горе изложених мана, него за то, да конштатујемо један факат, који нам снречава, постизавање истине и у најочигледнијим иитањима наших народно-црквених одношаја, а не дозвољава мир ни онде, где га тако лако бити може. Ми, дакле, сумњамо, да ће наши чланци, са својим равлозима и доказима, изменути мисли

и расположај наше опозиције и у питању расправе наше; али и под иритиском те сумње надамо се, да ће и у нашем јавном мишљењу, и у нашем народу једном доћи час, кад ће она вечна моћ, која зајамчава етичкој снази истине победу, славити ову и код нас. Ми верујемо у тај час, а народу своме желимо што више синова, који ће етичку снагу истине и вечност њезину признавати, њојзи служити и путе спремати, и тај час неће, онда, бити далеко. Једино у тој вери и ради ње пишемо и ове чланке. Но, пре него што их отночнемо, а да у њих не унашамо ништа сиоредног, учинићемо једну изјаву на увод овогодишњих чланака „Заставиног" г. писца, на овоме месту. Г. писац, ас1 сар!апс1ат ћепеуо1еп11ат, у место речи и тврдња, које су исписане у оспореним чланцима овога листа, приказује, у своме уводу, неко „дрвље и камење", импутира чла-нцима нашега листа непристојно и неуљудно писафе, којем је оштро оружје „стрела једа и жучи". А да ђепеуо1еп41а а рпоп буде што сигурније придобивена, приказао је својој нублици, да све то бива — што он рече још и „са благословом св. Синода". А зашто? За то, јер те речи стоје исписане на челу овога листа. Ко изгуби, има права да се љути ; етара је реч. Исто тако је стари и обичај, да неки људи свој губитак и пораз олакшавају себи, а прикривају пред другим светом : разним вицевима, какве ко уме, и горком шалом. Па се ми не би, а ради тога, ни обзирали на срдити хумор г писца и на његова неоправдана, и неделикатна пребацивања, да нам није намера, једном за свагда, изјавити: да практику повлачења „благослова св. Синода" у расправу „Српског Сиона" са листовима, који ту расправу изазивају, а са којом „благослов св. Синода" ни у каквој свези не стоји и стајати не може, него се једино протеже на званичан део овога листа. — сматрамо „хватањем утопљеника за сламку", и доказом изнемоглости, те слабости својих, у расправи, противника. А кад би хтели још нешто да кажемо, морали би рећи, да ту тактику сматрамо и неделикатним и неродољубивим нападајем на светост благослова и узвишеност власти, коју св. Синод нретставља и нрема својим вернима и