Srpski sion

О гр . 84. „СРПСКИ СИОН.'

зашто је римска. дрква одступила од заједничке латере цркве Јерусалимске и од мајке своје источне, од куд је сву вероисповед и хришћанство получила? — „Сиг Котапа (Есс1е§1а)

Б р. 6.

бесеззи а шаћ-е соттип1 Н1его8о1ут11апа, е! а аиа та1ге Опеп^аН, ип(1е отпет геН §1оиеш е1 СћтНаиЈвтит ассерј!;?" (Свршиће се). &

РЕЧ НА ЗАДУШНИЦЕ.

Превелика је љубав мајчина наспрам свога чеда. Па ипак и од те највеће љубави материнске још је већа љубав св. наше цркве наснрам своје верне деце. Већа је с тога, што је материнска љубав ограничена, а љубав цркве је безгранична; она је прва времена, а ова — вечна. Чим угледамо прве зраке јаркога сунца, св. црква нас прима на своја наручја; она нас кроз цео живот за руку води; па и с оне стране хладног гроба не наиушта нас. Св. црква наша бринући се у вечности за своју верну децу, сваког дана, недеље и нразника приноси своје молитве свемогућем Творцу, у којима се моли за опроштење грехова и спас душа њихових. Но поред тога што се св. црква наша сваки дан моли за своје верне, који овај времени живот вечним заменише, још је неколико дана преко године наменула нарочитим молитвама за спае и покој преминуле верне деце своје. С тога вас је, љубазни хришћаниу ево и данас св. црква сазвала, а ви се у овако лепом броју одазвасте, те гиме посведочисте, да су вам сени ваших покојника миле и драге, потврдисте, да их и сада љубите и штујете, и да вам је стало до спасења њпховога. Па кад су вам усиомене на ваше нокојнике тако све^е и кад их тако љубите, што и делом посведочисте, јер не само што се у оволиком броју искуписте, него се и позиву моме од прошлих година својски одазвасте, те гробље — то свето место где земни остаци драгих нам покојника почивају — оградисте, очистисте па и сада на њега досто.јну пажњу обраћате; то ћу — ослобођен вашом досадањом предусретљивошћу — покушати, да вам још нешто метнем на срце, — а да ме и онет послушате. Ако погледамо на све народе око себе видећемо, да се сви, без разлике, брину о свом бројном напретку и благостању. Па кад сви народи за тим теже, то се и ми Срби, ако не-

ћемо да будемо угушени и иоплављени, морамо старати о томе. Пошто пак у много случајева неки наши искварени обичаји доприносе да бројно и у благостању опадамо, то ћу и овом ириликом иротив неких таких обичаја да проговорим, а нарочито о онима који баш на данашњи дан на ум падоше, а то су они, који претходе смртним случајевима и који им сљедују. Ти искварени наши обичају јесу: прво, наше поступање и држање око болесника; и друго, наши обичаји пршгаком погреба, као што су даће, подушија и т. д. Да бројно опадамо, осим многих других узрока, један је и то, што ми нашим болесницима не дајемо за времена нужне помоћи, већ у место да позовемо за времена лекара ми пропуштамо време тражећи помоћи у врачара и бајалица, а лечника зовемо обично кад је смрт на нрагу и када више помоћи нема. Много има болести, које би се у нрвој клици олако и без велика трошка утаманити могле; али што то тако не бива, често је узрок неразумна штедња. У много случајева изгледа ми, као да се од болесника штеди и- закнда, само да за даћу више остане, која десет пута више однесе но што би лечник и лекарија стала. Код нас сељана може се слободно рећи, да ноловина умире без лечничке помоћи, а неће бити претерано ако се узме да од те иоловине опет половина умпре с тога, што им за времена ни е пружена лечничка помоћ, — умире дакле без Божје воље и са немара својте им. Један, дакле, узрок што бројно и без нужде гинемо, тај је, што својим болесницима за времена нраве помоћи не пружамо. Други је пак узрок нашем бројном опадању и то, што често својом кривицом на себе болест навлачимо, и то тиме, што се, дворећи болеснике, ни мало на здравље своје и своје деце не обазиремо. Очевидац сам био где мати у уста љуби своЈе мртво чедо које је несретној дифтерији као жртва пало, а кроз неколико