Srpski sion

С тр . 156.

„СРПСКИ СИОН."

В р. 10

што вриједи н дан данас; 3.) свадбени обнчаји (пирИае). који су се оснивали на религио:шом животу старих Римл.ана, које је касније, и ако с њеком измјеном обичаја, добило име соп!аггеаИо, што је у хришћанству аасгупила молитва и благослов црквени. 18 Ово је прсшло и у византијско најприје грађанско па онда у црквено право. Сопвепзи^ и сњиме скопчани уговор (бропвГо) о штованим одношајима жениха и не вјесте, и о другим брачним приликама, даван је усмено и писмено нрије заруке и вјенчања, зарука је већ инволвирала сопзеивив, она јс вриједила као спољашњи лик сопвепвив-а. Једнако се деФинира зарука и у римском, и у визаптпјском и у дрквеном праву. По римском праву зарука је обећање будућега брака: „8ропбаНа бип!" тепио е1 герготГ88Јо ипрИагшп Мигагит% а дефиниција византијскога и црквеног права гласи: ..Мугјахеса Гат: етгаууелса тмч илА/Љтог/ уа|Ј.(!)у'-. 19 Разлпка бјеше само у интернрвтацији и употреби ове дефиниције. Визанмомка, да ли он жели да буде отац породице (ип зПп ])а!ег &шШаз еззе уе11е4;; а кад су дошли до кућних врата момкових, рекла би нев.јеста: „ И 1и вајиз, Пл е§о иаја" (8егу. о<1 Аеп. 4. 214. ВоеИк ос! ТорЈо. 3.; Р1п(. С[П1. Кот. 28., види 1 ј . ^апке: КбтЈвсће АИегЉитег, ВегПп 1856. 8..93.) 18 Испор. даље: 1 ј . Бап§о сп. дјело стр. 8!1. ' 1(1 21тћтап спом. дј. стр. 385. (Наста

тијски законици и грађански нравни нриватни зборници држе се чврсто пз римскога нрава пренесеног значаја заруке, по коме се зарука односи само на уговор, погодбу и обећање. Дрква иак спојила је еа овијем грађанско-нравнијем значењем заруке религиозно значење. Она је ишла за тијем, да оевети оваки уговор и договор својим молитвословл.ем, да зарука постане тако ттетком брака (тШаПо та4птоп11) и обвезом за момка и ђевојку, да ступе међусобно у брак. Ова тежња цркве огледа се већ у 98 правилу трулскога сабора. Под црквеним утјецајем почело је византијско државно законодавство постенено давати иравну вриједност црквеном обручењу, којим се благосиља договор, који је претходио молитвама, т. ј. даје се обручницима благодатна снага, која освећује н утврђује претходни њихов договор. 20 20 Грци зову заруку: -ђџчгр-^а., 0 а^аргоу, 6 ајЈрара>уЕа |Ј .о;. 'Аррајкот значи залог, јер се послије обећања и уговора увијек давао њеки залог, што данас званично замјењује прстење. Отуда се код њих „Посл-кдевашЧ" о заруци зове и: „'АхоХоидса 'Аррармута;". Код нас се зове „даврбчшп" за то, што су момак и ђевојка послије договора да ће се узетц за знак тога пружали .једно другом руку. С тога је црква њекад везивала руке брачницима на обручењу, а не па вјенчању, као што се види у споменутом „Уетаву и чину" о обручењу и вјенчању, извађеног из служебника XIV. вијека митроп. Кипрцјана. ће се.)

К ПШ&У 0 СВЕТОСАВСК0Ш ШКОЛСКИШ СВЕЧЈШОГОША.

Пише ттрота Јован ВучковиЋ. (Наставак).

Пакадсе са жриродом паше комуиалие школе све споменуто даде сложити, и кад се са њезииом природом слаже, да римокатолички, или други који свештеиик благослови њезин почетак, да римокатолички свештеник дође у њу са богојавл.еиским благословом и том приликом на довратку н.езином убиљежи трајан знак своје посјете, да се у њој приреди свечаност „бадњег дрвца" (СћпвМЗаит) на римокатолички бадн.п дан, и кад се у тој школи и нациопалии осјећаји могу његовати, онда се нрирода њезина не може узбунити ни при носјети прпвославпе светосавске литије, бар

онда пе, када је међу школским зидовима већина, или бар знатна по броју мап.ина (по духу школског закона 1 4 ) дјеце православне цркве. А није ли то случај, онда пе ће комунална наша школа имати ии прилике, да угледа светосавску литију. Ко друкчије мисли, жели и говори, тај бар треба да је искрен, на да иризна, да он у тој нашој комуналиој школи замишл.а двије природе, једну комуналиу , која за^ твара врата пред иравославиом литијом, и једну консресионалну , унраво римокашоличку , која широм отвара врата свему. што са духом римокашоличке цркве долази;