Srpski sion

Б р . 15

„СРШЛШ СИОИ."

С ј г 245.

ЧОВЕК ПРЕД МОДЕРНОШ НАУКОШ И ХРИШТ.ЛНСКОШ РЕЛИГИЈОШ. По немачким и руским изворима прерадио Сава Теодорови!, професор ц катнхета у кр. ве.т. реалци. (Наставак).

И пошто су иоменути иреци човекови били без одбране, ■— како су се у „борби за оистанак" могли нротив многобројних непријател.а у толиком дугом времену одржати. док се нису г мало по мало и неосетно", — као што Дарвин вели — у човека развили? Не могући ни на ово, као и на многа друга питања умесна и позитивна одговора добити, посмотримо, како је текла метаморфоза мајмуна у човека? Дарвин вели*: „човјек је изгубио длакаву одећу усљед тропске врућине. а Но ми сад морамо запитати: Зашто се није и коса на глави изгубила, кад је она била тако исто изложена „тропској врућини и и зашто онда људи у хладним иределима опет немају тако тонлог длакавог иокривача, кад овде нема оног разлога, с кога су га тобоже изгубили; даље, за што онда нису н други чланови те врсте: слепн мшневи, лемури и мајмуни, који иод исшим околностима и у истим климатичним одношајима живе, као и људи, сво,!у длакаву одећу изгубили ? Још даље. Дарвин са свом силом разлаже: ношто имаде људи, који имају подуже и гушће обрве, одатле излази, да су мачке и иацови, који такођер иодуже длаке имају и њима се нри пипању служе, сродници, но пореклу, човеку! За што су се обрве у опште одржале? Та ми би могли и без њих бити и кад би начело „природног нолног избора" било умесно, ми нх заиста не би ни имали; а осим тога у истини имаде племена, која своје обрве из корена чупају, па ипак њиховој деци опет израсту. Ову нојаву такођер не може дарвинизам да разјасни. А за што је човек дуге шиљасте уши нзгубио? Дарвин тврди, за то, што мајмун-човек, кад је ночео на дрветима живети, слабо их је кад дизао, да их за „нрислушкивање" уиотребн, јер му није велика онасност тада претила. Но за што му је онда у онште још рудименат ува остао? Па за што мајмуну-човеку нису уши опет у дужину иорасле, кад је ночео опет на земљи живети, где су га, као што мало пре од Дарвина чусмо, тако многобројне оиас-

* Бапу. „с1ебс. оГ Маи" уо 1. I 178. 178.

ности окружавале? По томе начелу морао би Дарвин донустити н — он заиста донушта, да је нама могуће, да наше уши честим ослушкивањем и непрестаном пажњом нродужимо и оиет им прибавимо њихову снагу мицања, тврдња, која је скоро равна Ламарковој, да жирафа имаде с тога дуги врат, што су јој пре'ци морали ненрестано врат опружаши , да дохвате висеће гране, од којих живљаху. Тако исто је чудновата тврдња, коју Дарвин сасвизг озбиљно изриче*: да је н. пр. црни медвед, за то, што му се у води допало, те се с тога у води чешће задржавао, по свом телесном саставу и својим навикама увек бивао све више воденој живошињи слнчан, док се ннје из њега најпосле грдни кит створио; или да је грдосија. ШрроШегшт коњу живот дала; да су четвороножне животнње ироизвеле мајмуна, а из овога да је ностао човек и т. д. Поменутој хнпотези осим наведених разлога, иротиви се и та истина, да се бастарди од само нешто јаче одељених врста, илн иикако или барем иостојано не умножавају, него или због неплодностн пронадају, или се враћају у једну од оних врста, из које су произишли. Како би дакле било могуЛе иостајање толиких силних врста из једног или само неколико првобитних би%а? Дарвиновој теорији иротиви се даље н геологија и резу.тгати иалеонтологије. Јер кад би та хипотеза била одравдана, тада би но дарвинову учењу: да су се прелази нетримешно лагано и у неизмерним иросторима времена збивалп, морало бити очевидно ирелазних облика од ннжих врста до најближе више, и то не само до човека, него горе до сваке нове настале врсте; но тога никако не вндимо. На протнв, налазе се и у самим најстаријнм и најдубљим (т. зв. налеозоичким) слојевима наше земље главнн родови животиња у внду доказане различностн. Особпто се не може нретноставка, да је пкада било средњих чланова илн прелазиих стушк.ва од мајмуна к човеку, нн )едним једипгш фактом поткренити, дочим би се баш но дарви:Ј: ЛДнзг г1еп ГЈ:$ипш' г <!е? М!)с»!*е*е •. 1ГI-

\