Srpski sion

Б р . 26.

„СРПСКИ сион^

С тр . 435

љих, који се међу тим у историји дрквеиој називају јеретицима нир. горе споменути, (гл. о том ЕМбћтаи, Вак ЕћегесМ с1ег опепЈаНзсћеп КГгсће стр. 512 и даљеј. У тумачењу 21 иравила трул. саб. налази се ово место: Сами чин свргнућа обавља се свечано у цркви нарочитим обредом, при коме дотични архијерсј, који тај жалосни чин обавља, између осталога говори евргнутоме : Ти који се данас за пошљедњи пут именујеш свештеником Бога вшпњега и т. д. (гл. митрополита Михаила Православна србска црква у књаж. Србш, Београд 1874, на коју се писац у иримедби нозива и из које наводи те речи). У обредним књигама православне цркве, на име у архијерејском чиновнику, не налази се аколутија свргавања с.већеничког. Још поодавна упозорио ме је, поводом овог истог цитата у системи нашега тгасца (гл. Црквено Нраво стр. 467 у последњој примедби) мој ноштовани колега г. прота Ј. Вучковић на једно место у чланку Л. Хојнацкога ОбозрФ.ше ушлтекихЂ богослуж. книг-в (гл. руски богосл. журн. Христ1анкое чтеше за год. 1867, частв I. стр. 1003—1009) у ком се говори о чину низвржења свећеничког, који је из латинског понтиФикала ушао у унијатски архијерејски чиновник. Испоредпв текст унијатске аколутије са овим српским (који се већ по том ие може сматрати за обредни црквени што није на црквеном језику) нашли смо да се слажу у главном делу, на име у том, што и на једном и на другом месту архијереј скида дотичном одежду и епитрахиљ и говори анаксиос (недостојан) и што маказама стриже власи ионављајући анаксиос (овај носледњи обред (т. ј. стрижење власи) у аколутији низвржења, које А. Хојнацки назива комедијом, те дакле већ но том не ематра за нешто православно, мисли он да је могао ионикнути само на земљишту средњевековног панства). Ноштоније позната аколутија катерезе у нравосл. обредним књигама, треба прво испитати, је ли тај „начин извржења" иравослав ног норекла, није ли можда из пометње цео узет из какве унијатске књиге — пјто је у нрвом реду иосао на-.иих литургичара специјалиста —- на се тек (у нозитивном случају) на њега позивати. Грчкп Формулар свргнућа у Атин. Синтагми V. 571 — 572, који ир. ииеац такође цитира није литургијског, него правног значаја, назива се V урам.ца и ваљда се на истоку њим самим, без икаквог обреда, вршила катереза. У тумачењу 24 прав. халкидонског сабора, говорећи

о секуларизацији манастира вели пр. писац: Нама се чини да ово правило и друга односна правила треба разумевати не у ансолутном смислу, као да ни нод каквим начипом не смије никада ни на што бити употребљен манастир или манастнрско добро, него у смиелу условном. Манастир се не смије . . . никад иретворити у приватни иметак. Али ако јсдан манастир . . . према приликама . . . може више кориети цркви донијети. кад би се иретворио у један васнитни завод .., или слично ... нама изгледа да то не би могло ннкако, никим бити оеуђено и т. д." Држимо, да би боље било ни не нотаћи овако важног питања, него изнети као одговор, место с/гварног решења своје приватно мишљење, које се не иотврђује никаквим објективним доказом. Једино, на шта се г. нисац позива, да иотврди своје мишљење, јесте Валсамоново тумачење овогканона. Но прво, Валсамон не говори овде о секуларизацији манастира, него о отуђивости иокретног и ненокретног добра манастирског, друго не даје нам ни сам никаква иоситивна одговора, него наводи што му се чини да би могао бити одговор на то нитање, које је сам себи поставио (грдс ое бохеГ 8x1 6 ха7о)7 е7та09-а тсер: сроХахујЈ леуе'. [леу аХг^ и тд.) Оставићемо на страну још неке ситније ствари или иитања, на која би хтели друкчије одговорхгги него што је одговорено у овим тумачсњима, али би онда морали изнети своје потврде, те би нас то извело из границаове оцене. Ипак не можемо не додирнути тумачење 3 кан. УП. всљ сабора, које се управо налази у тумачењу 4 канона I. всљ. еаб. стр. 176—185 у ком се говори о избору епиекопа — због важности иитања и због једне контрадикције у њему, која показује нетачност у дистинкцији. Говорећи о том, како је у нрвим вековима у избору епископа имао учешћа народ, наводи нр. писац,да ее то „учешће нодвргло у течају времена разним промјенама, учествовање јерархије . . . осталоје и мора остагл за свагда не номичним". При крају тумачења додирује питање о именовању епископа од стране државне влаети, па вели: „ 11 у опће је црква без ириговора признавала у многим ириликама владаоцима право, да сами именују енископе у нојединим областима. Нити је ово ираво владалаца протурјечило нанаредби 30 апост. пр. (односно 3 правила VII. всљ. саб.), ношто оно нравило није против владалаца управљено, него против наеилнога утицања у изборе епискона од стране грађанских чиновника", То ираво владара нотврдио је — наводи