Srpski sion

С тр . 520.

ских православних домова 11. Године 1796. било је српских становника 95. душа, а 1890. год. 66. за 94. година дакле умалио се број српских становника у номенутом манасти]»у и селу Грабовцу са 29 душа. Најпосле: 12. Село Велика Нана у толнанској жупанији. У овом селу било је н>д. 1731. нравославних домоза 16. Године 1796. Срба становника 27. душа, а 1890. год. ни једне душе српске. За 94 год дакле, нестали су сви Срби становници у Великој Нами, п.пх 27. душа. Ми смо код сваког места — села, вароши — уз искаа „испок-ћдакшихгА" и неке ,.кратке белешке" ири крају надовсзали, са статистичким подацима у погледу бројног кретања српског православног народа у нротонопијату мохачкопољском. Сличне белешке ставилисмо и код оних

места, која су истом нротопонијату принад лежала, али о којима су из протока „пспок-кдавшнхсА" од год. 1735. листови — као што у броју 13. у ночетку овог нриказа рекосмо, истргнути били. Ова иснуштена места су у овом приказу иод бр. 1— 12. прибележена после оних села и вароши од тачке I — XXXI. У поменутим кратким белешкама уједпо огледа се и бројно кретаље српског прав. народа у протопопијату мохачкопољком, па нека сада сваки брат Србин коме на срцу лежи благос гање свога народа срачуна оне бројеве (ирираштај и онадање срнског жнвота) од год. 1796—1890. па ће му резултати од овуд изведени — без сумње номутити душу његову, јер ће се уверити о ужасном, више пег рапидном, онадању срнског народа у нротоиопијату мохачкопољском! 1ће се.)

& КЊИЖЕВНЕ ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ.

Учеае о љубави хриш&анској или мала моралка превео Јован ПетровиЛ кр. ггрофесор и катихета у Загребу. У Загребу 1895. Преводиочева накнада. Дионичка тискара Стр. 120. Вредни катихета средњнх школа у Загребу г. Јован Петровнћ ннје се всћ могао латити захвалнијега и лешиега носла, него што је тај, да са рускога нреведе на срнски књижнцу нод горњнм насловом. Ко је кад био или јесте катихета на средњим нашпм заводима, увидео јс. колнка је н каква је то мука без добра штампана уџбеника иредавати и тумачити ученицима ма коју дисцнилину богословску —- а на носе моралку. И ђаци су много драгоцена времена губилн нреписивајући лекције, које им је катихета днктовао. Материјал се бирао и вадно било из београдске, бнло нз нисане Боротине, бнло какве друге моралке. Тај терет за катихету и за ђаке добро је као врстан катихета — схватпо г. Јован Петровнћ. па је ухватио управо души својој места, а колеге своје братском благодарношћу задужпо, што јо горњу књнгу. која беше насушна потреба — иревео, ,а тиме олакшао носао п катихети и 1>аку; нрвом што се, ако бог да, неће внше. морати мучити набирчењем, нревађањем и састављањем лекцпја пз разних књпга и шкрииата, а другом што се неће натити нреннсивањем истих. А ако ова књижица буде сретна те добије благослов св. нашег Синода, те будс уведена као шкодска књнга, ностнћн ћс се тиме

још и та благодет, да ће у свнма средњнм школама завладати једнообразност у учењу овога нредмета, јер досад је тако рећи свакн катнхста својим ђацима предавао из моралке, што .је хтео н како је хтео. Прочитавши н сравиившн нревод ове књижице са својим оригиналом. могу рећи овај суд о њој: Г. Петровић је добар нзбор учиино. Превсо ,је моралку, која у 1'усијп видно место заузима међу уџбеннцима средњих школа. Наннсао ју је један добро нознатн у духовној литературн руској и одличнн свештеник, те би јој веК ова околност била најбоља нрепорука, да се као уџбеник н у наше средње школе нронише и уведе. У њој је лено, разговетно н темељно изложеио све, што је једиом ђаку нужно да зна нз овога иредмета. Књнжпца је, може се узети, нодељена на 6 главннјих одсека. У нрвом — као увод — говорп се о добродетелл! и греху. У другом — о дужностима према Богу У трећем — о дужностпма ирема ближњему. У четвртом — о онћим дужносгима према блнжњем. У нетом — о дужностн.па нрема себн самом. П у шестом о посебнпм дужностнма према себн самом. Језик превода је врло леп. Јужнп дијалекат. Што се тиче нревода, добар је, али, да је мало внше нажње било, могао бп бнти п бољн. Мана му је, да но пеке руске речи пнсу доб]>о истумачене српскима. Главне ћемо нобројати, а ноштованн г. преводнлац нек нам онрости. јер објективан суд не сме то прећутатп никомс за љубав.