Srpski sion

„СРИСКИ СИОН."

И још би знали питати много, па одговори на.-сва та питања да докажу то, да уиптне 22 српске школе у будимској епархији, о којима је реч у представци, не морају престати бпти српске православне само зато, ако Саборски Одбор не узмогне, као што и неће моћи, иотпуно задовољити молбу представке. Кад Саборски Одбор, из горе иобројаннх разлога, неће моћи сам спасти те школе, онда је света п најродољубивија дужиост свију фпктора и родољуба у будимској епархији, да испитају мало час нобро.јана а овде тек тангирана питања, и да учине оно, што смо мп тек наговестили. Да учине, док „фонд св. Саве" тај терет не буде могао иримитн на себе. Учине ли то, 22 школе у будимској епархији ће остати и надаље српске и православне, и неће морати у њима замукнути песма православна, ни угасити со луча српских осећаја. II. Представка будимског епархијеког школског одбора дала нам је повода, да проговоримо одмпх и о питањпма, која се пе односе непосредно на молбу те представке, али која стоје у неиосредној свези са питањем егзистенције и напретка наших школа. Та су пптања: завештајп штипевдпјских заклада, и нитање ,.фонда св. Саве." Позната је ствар, да ми овострани Срби имамо разних штинендија релатпвно впше него и један народ. Кад бн се могла установити свота свију наших штипендијских заклада којима рукује Патријарх српски, Саборски Одбор. епархијске власти, просветни наши заводи и црквене оиштине, та би свота толика била, да би се п еами задивили колико .је новца уложено у стипендијске закладе. Те своте иду у милијоне! Не мислимо тамнити ни један зрачак славе и хвале, који обасјава вечнн спомен небројених н великих родољуба, који су нрипаљивали светлост народне нам иросвете оснивањем стипендија за образовање и васнитавање срцских синова но разним школама. , Алн непобитан је факт, да иоловица од њих у своме илеменитом родољубљу и самонрегорењу нпсу пмали ногледа у будућности, ни умења при завештајима својим. Нису погађалп циља. II зато резултати њихових родољубивих завешта,ја штипендијских нису дали општем нашем народном добру оно, што се капиталима њн-

ховим ■— сходније завештаним и сретније употребљеним — могло попи1.и. Ми имамо данас толико штииендија, да су неке већ више на штету него на корист. И кад не би оД неких било друге штете, та је већ очигледна, што оне оста.вд,ају многа ноља у народу без раденика, јер ове одводе на иоље школовања, после рсојег пуне редове сриске интелигенције — у пола школованим пролетаријатом,који је иа другим пољима народног живота могао поелужити напретку. Оснивати штипендп.јске закладе код нас је бивало, па као да је и данас још нека манија родољубља нашег, ако не мода. Где је томе узрок? Ми узрок томе видимо у стицају разних околности. побуда-и узрока. Неки су завештачи оснивањем штипендијских заклада хтели осигурати ињ-оловање својих сродника, а уједно иостатп и народним добротворима. Неки су оснивали штипендијске закладе зато, што до сретнијих мисли нису долазилп или нпсу могли до"ћи, а што се нико није нашао, да им родољубљу предложи и да их упути на правп и целисхоДнији пут н начин чињења добра своме народу. А не можемо прећутати. да и наша штампа, и сви други иозвани на то фактори нису, не у довољној мери, подизали сходна гласа против гомилања штипендијских заклада, па да су рекли : доста, родољуби и браћо, доста имамо игптпендпја, много је чега, и немамо. Тако је само и могло доћи до тога, да имамо на милцоне штинендијских заклада, а да немамо ни школског, ни црквеног фон, џ/ , а без којих фондова тешко ћемо моћи на пољу црквено-школских потреба показати напретка. Романи немају милијоне штинендија, али имају милијоне религиозно-школског свог фонда. Но зато имају свега што један народ и црква, као што је њихова, може имати. А ми? Епархијске управе без средстава за управу; школебез довољног напретка. изгубљене школе, или предетавке очајног вапаја, да и ове што имамо не изгубимо. Замислимо, да .је на 50 година нре сретне и погођене мисли данашњега св. патријарха Гс,о]>гија , у место, тако рећи шаблонско-уобичајеног, оснивања штипендијских заклада, избачена мисао за осннвање школског фонда, и да су за н.у иридобијане дарежљиве руке толиких данае већ народних добротвора! Зар би данас имали разлога и невоље да се нитамо : како номоћи 22 школе у будимској е-