Srpski sion

Стр. 58.

„СРПСКИ СИОН."

Вр. 4.

леђа бити снаншија од гвоздене иолуге, којом је улаз затворила. Када се нико не одазва, војници подвукоше копља у преклоп врата и почеше вући да их од гвоздена шиба насилно одбију. Растове даске зануцаше, Старица још већма на врата прилеже. Али узаман! шиб поче попуштати, даске прштаху и гвоздена се полуга одвоји од вратница, која се уз. силан Старичин врисак заједно с њоме срушише. „Дајте ми буктињу!" — узвикну млади вођа, и дохвативши једиу. корачи у двориште. — Милост, Римљапи! —- завапи Ста рица и обгрли колена Младићева. — Та он је још дете! Смилујте се! Он никоме неучини зла!" „Склањај се. вештице!" — узвикну младић са буктињом, и десном руком обнажи, кратак, легионарски мач. ,,Дал»е!" и грубо је отиште ногом од себе, да јадна старица паде на земљу. Али ни бол од падн ни силаи страх пе задржаше је. Прашњава и расчупана ирогура се кроз гомилу и полете у собу. За њоме нагрнуше оружани војпици, а кад допреше до прага мало засташе. На средини собе клечао је Сте«>ан и склонљеним рукама, а очима унрављеним у малени Крстић, који у руци држаше, шанутао је молитву. Необично спокојство и благост, која се оцртаваше на лицу, у коме се пе огледаше пи кани страха, чудновато је одсепало наспрам ових грубих. римских легиоиера и нодивљапих лица раздражене масе, која енрам буктиња беху силно осветљена. Кад гомила за часак заста, па затим, са урнебесном грајом, навали у одају, погледа је оп благим и спокојниМ погледом, диже се па иоге и упревпш очи иа Младића, који пред руљом стајаше, рече: „Савле! Зашто улазиш наоружан мачем под кров Отаца мојнх ? Обнажили сте мачеве на онога, коме је једина одбрана да љуби оне, који га гоне." — Везујте га!" — узвикну Савле силпим гласом. „Ово је опај, којп у Зборпици рече. како ће срушити Светилиште и разорити Царство ово."

Из гомиле се издвојише четири војника и пођоше са конопцима младићу, који стајаше иа сред собе нем и спокојаи, Његова се мати, прогура кроз гомилу, прискочи у томе часу и обгрливши сина заклони га евојим телом. „Убијте мепе! Мене убијт.е, а њега иоштедите, јецала је сиротица, иривлачећи га све снажније својим грудима. — Отргните ту жену! — викну Савле, и сам се залете да је од сина отргне. Али што је он више трзаше то се опа све јаче ирииијаше уза сина, неосећајући ии ударце ни трзања узбеспелих. Најзад је, Савле дохвати обема рукама, силно је отрже, заошија и баци на Јсрај собе, где се онесвесла срушн. Кад то учини, он у истоме трену опали шаком СтеФаиа. Овај ударац као да беше снгнал осталима. Гомила уздивљалих Евреја слеже се око незаштићенога и узмахнуте шаке и иеснице почеше као пљусак иадати. „Убијте Хришћапииа!" — ,.0п хоће да запали Сипагогу!" — „Опи се поје крвљу паше деце!" — „Буктињу у његов дом!" хорила се иомамна дрека, да римски војници имађаху муке, да већ везанога роба спасу од мећаве силних удараца узбесиеле гомиле. Младићје, сапогледом небу унрављеним, иримао ударце мирно и без јаука. Обливеи крвљу, која му из разбијене главе потече, занија се у један мах али се леђима задржа о сто У томе часу само што прошапта молећим гласом : „Поштедите бар њу — оиа вам није скривпла!" Један од војника нрихвати крај конопца, којим му руке везаше, а други га гуриуше од стола, те везан, иосрћући, пође паноље кроз гужву, која га са свију страна удараше. Савле, коме заповедише, да га жива у Јерусалим доведе, рече војницима те ови склопише своје штитове пад њим и тако га изведоше па поље. На изласку баци Савле буктињу иа дрвени кров и она запраска. Необичап усклик задовољства и одобравања захори се у гомили подивљале масе и неколико десетииа заошијаних буктиња иолетеше кроз ваздух на као ватрена киша почеше надати ио крову, из кога. се