Srpski sion

Б р . 24.

„СРПСКИСИОН."

С тр . 395.

ског Умјетника остале су њем урезане; на зато неки племенити и узвишени нагон вуче га к Богу, своме створитељу и господару. Госнодо моја, било је дјеце одузете матери посље порода. Она нијесу видила осмијак матере своје, нијесу осјетила њезина миловања и њежности, иа кад их је случај живота довео једном у загрљај матере њихове, они дуго, дуго гледе, загледају се и нознају матер своју. Не знам какав унутарњи глас, какве дрте лица, које код других никад нијесу примјетила, говоре нм: „то је твоја, то је твоја мати, твоја мати, чија те сјенка пратила и заштићавала као анђео чувар; то је твоја мати, коју си ти у твојим дјетињским сновима гледало, и чијн сад осјећаш глас." И тад се очи иаводне сузама, глас се загушује, срце прекипи од љубави, јер је познало своју матер. Тако и срце наше осјећа, да је Бог отац његов; осјећа, да је Бог његова последња сврха. Ал ако се незадовољавате испитивањем те узвишене моћи, испитајте друге силе наше, којима је предмет материја, испитајте чуственост, дјелатност, умип^љаје и машту умјетника, добићете исти одговор. Иснитајте чувственост. Да л' се икад она задовољава? Никад! Никад! нрије ће се растројити њезини органи нег ће се заситити. Испитајте дјелатност? ПГга она чини? Можда се као Ханибал кити и дичи јучерашњим побједама! Не, не мисли на сутрашње нобједе. Испитајте машту умјетника. Ах госидо, машта која се рађа при гледању лијепог, и ако то лијепо није више ту, она га наново оживљава, преображава; машта је незаситљива. Ногледајте умјетника, правог умјетника. Он је увијек замишљен у неком вјечитом болу. Зашто? јер осјећа своју немоћ да придаде идеалу оно, што му је синуло у памети. Погледајте Виргила, који је хтјео спалити ево-јевеличанствено дјело Енеиду; погледајте Апела, којн баца кист од себе; погледајте Микел-Анђела, како стоји жалостан пред сгатуама ремек-дјелом својим, јер ти колосп не одговарају његовим идеалима; погледајте Леонарда, како оставља непотпуну иосљедњу вечеру, јер нпје могао лпцу Исусовом дати израз величанствености, као што је замислио. Погледајте Тасса, како жали што је наиисао ослобођени Јерусалим. Та тежња маште према бесконачном буди

се особито у музици. Музичар слуша последње звуке своје мелодије; слуша их одушевљено како се понављају од еха; слуша их неирестано... Али још осјећа хармоније тајанствене, бескрајно љепше. . . И тад болно очајава, да неће моћи постићи жељени идеал. . . Тако чинп геније; те чим је већи (геније) тим се више нриблпжава идеалу; и чим му се више ириближава, види, да му све даље умпче. А који је тај последњи идеал? Бог! Бог! Он је циљ коме се тежи, ои је несравњпва најузвишенија љепота. Он буди у души умјетника племените боли, он га ожалошћује, растужује. Па какав утисак чине на вас та ремек дјела умјетности? Не осјећате ли, да вам пред њима расте жеља за лијепим Мисао ваша дНже се мало по мало у етирске регионе, узноси се Богу, чије је најмање дјело неизмјерно љепше него сва ремекдјела људска. Прекорачите ли дркћућом ногом нраг св. Петра, те сађете под неизмјерно кубе, ви се дивпте. . . Одмах се душа ваша диже и узноси Богу. Затим уђите у Лође Рефаелове, уставите се пред оним дивотама пред „018ри*а <1е1 Засгашеп^о, " тражите његове МаДоппе а изнад свег његову „Св. Цецилију". Гледајте, посматрајте оне хармоничке црте, душа вам се узноси сасвим апсолутним бесконачним љеиотама, узноси се Богу. Ремек дјела музичка нроизвађају исте утиске. Ви осјећате чар и дражест узвишене мелодије Херувима, Перголеза, Стабат од Распнија, душа вам се узноси и осјећа, да је нренесена у крило вјечите хармоније. То је осјећај, што га лијепе вјештине буде у души нашој. Огјећај тајанствени, узвишени, ком се неможемо отети. Стога је писао Емануил Кант: „Лијепо и бесконачно, посматрано коначним, јест Бог, посматран из далека." Да осјетимо такове осјећаје пред дјелима гени.ја не морамо бити умјегници, доста је да будемо обични људи. Па који од вас, господо, гледајући на ведро и звјездано небо, није уздануо из дубине душе? Еоји од вас, дивећи се сунцу гледајућ га са врхунца високе горе, кад се рафа или залази, који од вас у дивљењу томе није осјетио у души својој неку тоилу, љунку меланколију? Који није онда рекао: 0 душо моја зашто си још жалосна? 0 душо моја што ти још фали? Нијеси ли ту на највишем врхунцу горе? шта хоћеш? шта тражиш?