Srpski sion

Бр 32

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 531.

ком. Са градске стране чу се звук палиде, која је лупала о камење на путу, а онда се указа нечија сен. Незнанац је ишао веома брзо с погрбљеним ллећима, као да је журио да избегне нечије ироклетство. По покрету, који је чинио са налицом у руци, у бледој светлости пустиње, могао си видети у њему одлучност. Путник ирође мимо Јуде и не застаде. „Ахасфере!" крикну апостол, „Ахасфере !" Али човек не одговори и пође још брже. Јуда потрча за њим, иружајући према њему руке, молећи га. „Ахасфере! Пусти ме, да идем за тобом! Куда ти иођеш ићи ћу и ја, где ти починеш, починућу и ја Бићу ти слуга, роб, веран пас. Не остављај ме самог, усред ноћи!" „Ја идем врло далеко, у Сирију, Јегипат, у дубину Азије, на крај света, идем у Рим. Никада нећу иочинути и већ више никада не I. \ засиатн. Нисам указао саучешће Исусу и за своје тврдо срце, нлатићу лутањем без краја наде. Али крв тога праведника иије пала на моје чело. И ја ти велим, Јуда, да ћу стати ногом за врат сваком гаду, који се усуди да ми нређе пут!" Нестаде путника у мраку. Јуда је видео, како нестаде сенке вечитога изгнаника; дуго је прислушкивао све слабији и слабијн звук његове жељезом оковане палице. Онда, плашљивим кораком, приђе још ближе Јерусалиму. Изван зидова градских, у дубини кланца, знао је за неколике колебе, у које су залазили просјаци и преступници. Можда ће, у једној од тих развалина, наћи нрибежишта и пријатеља, до изласка сунца. * * Кроз пукотину једних врата пробијала је пруга светлости. Он провири и иознаде у човеку, што се налактио од светиљке, злочинца, који је задавао страха Јудеји, разбојника, кога је испустио Пилат по захтеву светине, Вараву. Закуца, врата се отворише. „Варава! Ја сам пронао. Озебао сам, гладан сам, страх ме хвата Дај да заспим ове ноћи на камену у твојој кућици!" Разбојник је стојао на прагу своје кућнце. Слегну плећима и с неким злобним осмехом одговори: ,,Па тако хоћеш да осрамотши Вараву! Ако те примнм као госта, з т јутру ће ме, у Је-

русалиму, народ мој побити камењем. Не! Слушај, Јуда: ја сам убио пет или шест Јевреја и два римска витеза, упљачкао сам читаве прегршти злата у храму, у свештеним ризницама великог првосвештеника; стргао сам златну плаштаницу с Ковчега Завета, кога се не можеш дотаћи а да не умреш; али никада нисам продавао човека и никада нисам набављао жртве џелатнма. Пре ћу те удавити него што ћу ти дати да пређеш праг мој. Ако хоћеш да спаваш, Голгота није далеко одовуд; тамо можеш врло мирно заспати, наслонивши главу на крст твога Господа, и нико те неће смети узнемирити те ноћи, па ни демон!" И Јуда се одвуче даље, час се кријући у сенци градских зидова, час се провлачећи између винограда и лугова# маслиних. Дрскост В:.равина, заиста беше за њега врло тежак удар. До овога часа му је Бог Исусов елао племените иротивнике: храм, Рим, ученике, народ, па нека баш и оног проклетог Јеврејина, ко.ји га је ноћу срео; али тај убијца, и!то га изагна из колибе своје! Такова је увреда и сувише жестока и оруђе увреде сувише презрено. И његова мржња према Назарећанину поче јачати на необичан начин. Наиме та.ј Распети крив му је за сву срамоту његову. Радовао се што га је издао; одвратно се смејао сећајући се мука, којих је био сведок. Он је пребрајао* ране од удара бичем, ћушке слугу Пилатових, иглице трновог венца, клинове крсне. А онда га обузе горка мисао, да је Распетога, тако свету драгога, нредао у канџе синагоге за премалену цену. „Вредио је бар стотину динара," промрмља Јуда, „свештеници ме преварише на врло гадан начпн." Иодиже с претњом песницу небу, обасјаном звездама. Затим осети да га грозница и жеђ пеку, и пође гомили дрвета, у којој семожда скривао какав извор. Ветар је тихо уздисао међу дрвећем. Јуда се већ поче осећати слободнијим. Одједном му се оте нромукао крик, крик онога који се топи на разбијеном броду, и паде на оба колена, као да га обори нечија невидовна рука. Познао је маслину, под којом -је прошле ноћи, у пратњи наоружане страже, целивао у чело Сина Човечјег. Пузећи је пзашао из Гетсиманског врта.