Srpski sion

Б р . 32

СИОН."

С тр . 533.

дулгенцијом тај приноси Божанственом правосуђу сатисфакдију, исплаћује свој дуг пред Богом, и ако не својим заслугама а оно позајмљеним из духовне ризниде. На тај се начин индулгендијама уноси у теорију сатисфакције нревелика логичка контрадикција, Сва та теорија почива на тој основној мисли, да човек мора принети Божанственом Правосуђу своје лично задовољење, подмирити свој дуг својим средствима. И од једаред финал те теорије садржи у себи неочекивани резултат, да од лилосрђа цркве зависи ослобођење човека од те неопходности, да нравосуђе Божје бива задовољено и у том случају, ако човек подмири свој дуг не својим средствима, него позајмљеним од других, само нека толико буде плаћено, колико је потребно, т. ј. по мери греха. Али осим тога, што таки назори рђаво хармонишу са опћом зградом теорије сатисфакције, она се не може одржати ни сама по себи. Главну њихову основу чини лажна идеја о томе, као да потпуно иримирење с Богом сто.ји нод погодбом задовољења самога човека Богу према мери греха. А најобичнија основа индулгенција састоји се у томе, да свети угодници Божји имају сувишак заслуга пред Богом и да тај сувишак може бити унотребљен на корист других. Али и та најобичнија мисао јесте мисао потнунце лажна. Човек никако не ћо искуиити брата свога н не ће дати Богу откупа свога (Пс. ХТЛЧП, 8). Окшк н{ возтетх непрлвдк! отца скоегц> и отецх не коз/иетх непракдм сунд скоегц): И^акда пракеднаги) на ншг е8дстх п Е(зздко1т кеззаконника на нел^х вбдета (Језек. ХУШ, 20. Бгорозак. ХХ1У, 16). Указују на сведочанство .Јаковљево, да много може снажна молитва нраведнога (Јак. У, 16). Но ту је још далеко до закључка, као да праведници помажу грешницима сувишком својих заслуга и задовољења Најпокваренији градови Содом и Гомора могли су бити ноштеђени, кад би се у њима нашло само десет праведника Али директан закључак у корист индулгенција могао би се овде извести тек у једном случају, кад би овде била реч о укидању само нривремених казни за грех већ опроштен, а не о поштеди од коначног истребљења. Ту се ни откуд не може видети, да би у случају иоштеде Содома и Гоморе греси тамошњих грешника били покривени сувишком задовол,ења ираведника. Из приче о ншеници и кукољу

знамо, да су слуге кад су предложиле своме господару, би ли им дозволио, да истребе кукољ, добили одговор: не, да не би чупајући кукољ, почупали заједно с њим и шпеницу (Мат. ХШ, 14 — 30. Ср. Пс. БХУ, 8). У том се одговору и мора тражити објашњење, зашто је пропаст Содома и Гоморе могла бити уклоњена, да се тамо нашло десет праведника. Да ту треба тражити то разјашњење, а не у римско-католичкој доктрини о индулгенцијама и заслугама нреко дужности, на то нас гони библијска приповетка о беседи Аврама с Богом. Авр&м нита не о томе, да ли се може у девет праведника наћи довољно заслуга и задовољења, да њима покрије грехе нечастивих становника споменутих градова, него о том, да ли ће Господ допустити, да заједно с нечастивима буду истребљени и ираведници: ни= какоже тк1 сотвоциши по глагоаб сел»!$, еже оувити пракедника сх нечестикммх (Пост. ХУШ, 25). Питање, које нема ни најмање аналогије са претпоставкама, из којих се исткива георија католицизма о сатисфакцији. Дакле и у одговору се није могло ништа односити на те претпоставке нити им бити на руци. Али поред свих тих разноврсних средстава сатисфакције, многи не досневају, да за време свога земаљског живота исплате свој дуг Божанственом Правосуђу у нотребној мери. Стога онима, који су отишли у вечност у миру с црквом, т. ј. који су добили у тајни покајања разрешење смртних грехова и само нису доспели да принесу за њих дужно задовољење, а такође и онима који су криви за лаке грехе, остаје, да ван крајева земаљског бића прођу пут цривремених казни за наплату и укор у чистилишту (риг§'а(;огшт), да би, исплативши овде дуг Божанственом Правосуђу, прешли у жилиште блажених. Пошто су чисгилишне казне привремене казне; онда се пургаторијум мора признати као средње стање међу рајем, камо се усељавају непосредно после смрти само они, који су принели дужно задовољење Божанственом Правосуђу још у земаљском животу, и адом, камо иду на вечну муку нераскајани г-решници. У осталом робови чистилишта не задржавају се ту на једнако време. На исти начин се разликују и њихова мучења. Дужина и тежина чпстилишних казни одговара мери греховности пред Богом наше отишле браће. Заступајући те назоре, богослови Рима хоће