Srpski sion

Б р 37.

С тр . 621

бих хтио оиисивати све красоте, што нам се оку указују кад погледамо у наоколо са овога брежуљка, гдје је но иредаљу гроб св. Стевана Штиљановића, и гдје је сад подигнут красан камеиити крст висок преко трн метра, и велика каменита нлоча на којој пшне, да је ту лежало свето тијело светога Стевана, које је одатле пренесено 1547. г. у манастир Шишатовац у Фрушкој Гори. Још дал.е би отишао. кад би хтио да износим све утиске и оне силне и необичне осјећаје, који ми обузимаху душу кад сам се нашао иред спомеником ови.л, Но инак не могу прећутати, како ми је неки сињи терет иритискао груди, и како ми тешка туга обузела срце и душу. кад сам, при иосматраљу красне шиклушке околице, помиелио, да је то некада било у срнским рукама. Неугодно ме се је дојмило, и кад сам око крста и гроба светител.а српског видио искупљено неких једва стотину душа, од којих су половица били Чивути и Калвини. Чудио сам се томе тијем више, што сам сазнао, да је домаћи парох иреко окружног протопрезвитера огласио, да ће тога дана бити освећење надгробног сноменика, и да је окружни протопр. г. Гаврило Бољарић подручно свештенство позвао, да претходећи лијепијем нримјером својој иастви дођу на ту свечаност, ионесавши са собом енитрахиљ и Фелон, како би својим судјеловаљем у светом чину освећења и служењу бденија, увеличали славу ову ерпску народпу. Колико сам разумио г. прото је позивајући свештенство, а нреко њега и народ истакао значај састајања и скупљања у овакпм ириликама и важност наших српских зборова, па инак не одазваше се ни свештеници ни народ овоме позиву. Једини парох Липовачки г. Урош Мађаревић одазвао се овоме позиву, па је и његових парохијана пајвише дошло. Како се приповиједа ово је био негда најпосјећенији збор, а данас — жалост је иогледати. Мени је први пут бити на овоме збору, па морам признати, да сам се поплашио, јер нијееам могао мислити, да би српски народ у Барањи иоказао тако мало интереса на сирам споменика, који је подигнут у славу онога великога Србина светитеља, који је прецима барањских Срба толико добра чинио. Жалосна би то била иојава, ако би српски иарод и свештенство у Барањи било тако равнодушно наспрам светиља паших народних. Истина бог, дани пред 1. август били су доста промјенљиви, кинши*и вјетровити, али на сам тај дан било је вријеме доста угодно, а барањске иарохије све су па близо, а од Шиклоша скоро подједнако удаљене. Али на иослијетку шта све то смета? Гдје се тиче да пока жемо пијетет према нашим свештеницима, угодницима божјим и добротворима народним, гдје се иште, да истакнемо знаке нашег народног бића, ту не смију да нам сметају никакве запријеке. Још морам рећи, да су неке иојаве у сакупљеног и оној шачици народа у мене иза

звале сумњу: да позвани за то мало бриге воде о религијозно-моралном васпитању своје пастве. Част онима који ту бригу воде. Нека ми оирости евештенство барањско за ову онору а може бити и ненраведпу ријеч, што је изрекох у б;лу душе своје. Нерекохје пз зависти и злобе; не рекох је што би хтио, да се наметием за учитеља евештенству томе, пего у доброј намјери и из љубави иа снрам српског народа и вјере му ирађедовске. Нека је далеко од мене и сама помисао, да би се хтио бацити блатом на барањско свештенство, или да би хтио злурадо омаловажити рад његов. Али ионашање нрисутне шачице народа на Ђунтиру баца врло мрачну слику на религијозно-моралан живот тога народа, што је на мене учинило врло неугодан утисак. А послиједица тога су и горње нријекорне ријечи. Сваки искреии и прави српеки родол.уб мора да зебе п да зе озбиљно забрине, кад номисли како су критична, судбоносна и озбиљна настала времена но српски народ у овијем крајевима, на бп зато требало сваки да се тргне и свом снагом п вољом настане око подизања религиозне свести и моралног ноноса у биим деловима тамошњег народа, у којем као да се та свест успављује а понос губи. А нарочито неки део свештенства би требао да забаци бриге само око својих личних интсреса, те схвативши свој позив као пгго треба да се озбиљно лати пастирска носла. Историја пас је довољно научпла, да с.вагда, — кад је год иочео ерпеки народ хладњети наснрам светиња вјере своје нравославне, кад је ночео занемаривати цркву и кад је ностајао равнодушан наспрам евога нацијоналнога бића, да су свагда наилазила на њега разна искушења и свакакве биједе и невоље. Но бацимо то за сада крају, па пријеђимо на славу. Гроб св. угодпика божјег, добротвора и светитеља српског св. Стевана Штил.ановића означен је, а и украшен близо 4 метра високим каменитим крстом и великом каменитом плочом. Споменик је лијеп и достојан евеца српског, и служи на час.т српеком народу који га подиже. Освећење епоменика извршио је домаћи парох преч г. прота Ст. Гојковић; вечерље и јутрење служпли су: зет домаћег пароха катихета Воркапић и липовски парох Урош Мађаревић уз лијепо и складно нојање учитеља: вилањеког, шиклушког и кишФалубског. По освећењу споменика изговорио је домаћи парох г. прота Гојковић красну бесједу, у којој је изложио историју ностанка сиоменика, а за тим је лијепо разложио значај подизања епоменика на гробовима умрлих. „У првом реду", рече говорник, „подпжу се оваки споменици на гробовима нокојника, да нам се пе изгубе из вида н паметн мјесто, гдје нам наши мили покојници вјечнн санак почивају, а друго и за то што по науци наше цркве по-