Srpski sion

Бр. 48.

„СРПСКИ СИОН."

Стр . 793

највиши створ Божји, љубимче Божје, ћерка неба, чедо вечности, која свога Творца једина познаје, она зар, да Га не слави, да Му не иева, да Му се не исповеда, да Му не благодари и да Му се не моли! Па ипак, и тако бива души у понеких људи. Ајји не зато, што душа и њихова не би хтела да се Богу моли и да Га слави, него зато, што јој грепшост човекова то ускраћује. Има људи свакојаких; којима је мисао прикована за земљу, а жеља везана само за тело; којп изнад земље ништа не виде а све телу своме принисују и угађају. Има људи, који мисле, да са данима и животом њиховим нико не господари, а да им је њихова „мудрост" једина довољна за све путе и сву борбу овога света и живота, те да им ие треба ничије помоћи, нити се коме молити. Има људи свакојаких; грешних жеља, и прохтева, горда ума с неразума. Па мисао њихова и не сме да се уздигне до иеба, и не сме на Бога да помишља, не сме да Га тражи и пред ЕБега да излази. Не сме из страха. Избегава Га, јер зна, да је Он Судија, који свакоме суди по делима; јер зна да је он Господ Свемогући, пред којим се човеково мудровање расипа као песак ветром „Много муке има безбожник" у том страху своме; јер у њему, а из душе његове, и против воље његове, подиже се силан глас, који му коре грешност, а исмева ништавило „мудрости" и таштине. А да угуши тај страх и ућутка тај глас у себи, безбожиик окива душу своју и ућуткује тај глас њезин безбожничким мислима и грешним речима, као што окивају тирани тело, угушују мисли и не дозвољавају речи онима. који би њихову сву грешност проказати моглии против ње се борити хтели. Да, безбожници су тирани душе своје. ЕБихова је душа окована безбожним и грешним насиљем; она је у телу безбожника као . у тамници. Она није слободна, не сме ни проговорити, јер прва реч, коју би проговорила, била би молитва • Богу. А безбожпик и грешник се имена Божјег боји, и бежи од Бзега, и не сме да Га чује. За то мучи и кињи душу своју, само да Га не изусти. А докле ? Не увек, и никада

преко последњег тренутка. Јер и безбожници долазе к себи, као што се и најљући грешници кају. Да ли за времена јошили доцкан? У милости је Божјој. Но запамтите, браћо мила, —■ као што се човек не рађа без вере у Бога, тако и не умире без молитве Богу. Али, благо оном ко не чека патњу и невољу, па да се Бога сећа ;■ ко не чека смрти, па да се Богу моли! Благо оном, ко целог века свога говори: „Господ је крепост моја и пггит мој. У Н>ега се поуздава срце моје и Он ми помаже". Благо оном, који се на ' сваком кораку моли: „Немој одвратити лица свога од мене, буди ми помоћник мој, немој ме одбити и немој ме оставити, Боже, Спаситељу мој" 0 кад не би било људи, који муче своју душу, недајућ јој Богу се молити, много мање зла било би на свету Јер ко се Богу моли, тај о злу не мисли. Тај се стара, да своју молитву изнесе пред Оца небескога светла лица и праведна срца; тај се сећа, да је Господ Судија небески, који испитује и познаје дела људска и добра само награђује. Ко се Богу моли, тај не заборавља шта је дужан и свом ближњем дати, кад Божју милост за себе тражи. Ко се у молитви Богу исповеда и каје, тај „уставља језик свој од зла и уста своја од преварне речи". Ко Богу благодари, тај се „клони од зла и чини добро, тражи мир и иде за њим". Ко Бога слави и Н>ему пева, тај се чува, да се грехом и пороком не наружи. И за то опет велим: кад би људи у животу и при делима својим чешће помишљали на Бога и Њему се молили, много мање зла било би на свету. Али, ја сам Србин и српске цркве свештеник, па ми је мој Србин најближи и најмилији, најмилнја ми је слава његове цркве, и најволео би, да је што мање зла у народу моме. За то и говорим данас; говорим баш о молитви, јер молгтва је маши многога добра. Молитва уздиже човека небу и одржава га у савезу с Богом. Молитва умива душу човекову и слади му срце његово. Молитва украшује лепотом мисли паше, а побожношћу жеље човекове. Молитва од-