Srpski sion

С тр . 117.

лажу, да ириступимо тој радњи, али уједно и да се спремимо за њу, како би доказали, да смо сиособии и кадри да је и извршимо. У том ћемо знаку победити! Д

Одзив на позив. У чланку којим хтедосмо упозорити на некоја очитовања г. Ђ. В-а у Нашем Добу, лзмеђу којих је најзанимљивија исповед да је њему, г. Ђ. В-у, све једно, хоће л' унутрашња организација наше н ц. автономије бити конзервативнаЈ или радикална, рекосмо између осталог /1 то, да је наше најдубље уверење, да се односи на пољу н. ц. автономије могу уснешно средити само на темељу здрава комиромиса између хијерархије, народа и државе. Тога ради и у питању односа државне власти нрема н. ц. автономији, морају несумњиви бити основи за заокружење делокруга једног и другог Фактора. Ти основи морају бити јасно пзведени у организаторним уредбама, потврдом којих се и стиче тражена гаранција. Госп. Ђ В. вели у својем пространом одговору на наш чланак, како је то што ми рекосмо тек Фраза, која хоће да каже све, а не казује ништа, те пребацујући Срп. Сиону што не износи која иитања обухвата компромис између народа и државе, чика га, да рекне макар своје прпватно мњење о томе. Ну нечекајући да С. Сион односно ми, којих се то као иисца односног чланка у првом реду тиче, своју рекнемо на тај нозив, истиче г. Г Б. В. у односу државе и народа на пољу н. ц. автономије три кардипална пнтања у којима влада греши, наиме: мериторно решавање у пословима нар цркв. автономије, утецај прекомерни — чак до именовања — на избор црквене ноглавице, постављање админисгратора митронолији и енископијама, те ноново чика С. Сион за мњење му по тим нитањима. И? чланка нашег-у 12. бр. Сиопа виДео је и види свако јасно, да смо у онај мах хтели тек уоиште да нагласимо правац којим по нашем уверењу треба да се креће рад око сређивања односа међу факторима који су у нашој н. ц. автономији заинтересовани. Више нам није ни

требало за примедбе на чланак г. Ђ. В а, пошто ни њему, како сам рече, није смер био раснрављати о тим односима. Кад је г. Г Б. В. о тим односима, а посебице о односу државе према н. ц. автономији, од нас хтео да чује коју више, тад му је требало сачекати наш одговор на његово чикање, јер тек ваљада он није с тога одма и одговорио да после узмогне рећи, како је он ово ил' оно већ раније рекао. Како ми судимо о односу државе према народу у нитању н. ц. автономије, о томе смо ми у своје време на најмеродавнијем за то месту између осталог рекли и ово: „Ја сам тог осведочења, да нагиа народно-црквена автонпмија има и мора имати тај смер, да рстулише и обезбеди одношај оних фактора, који су у цркви, а то су јерархија и народ, сарову државе, као Фактора изван наше цркве, како би црква и школа нам у овој држави, својим животом могле битисати." „Кад је према томе држава нашој цркви и народу нашем признала автономно нраво на народно-црквеном пољу, то је она тиме признала нама право. да своје црквене, школске и Фуидационе нослове, самостално и пезависно од државне власти, можемо уређнвати, у оквиру оснбвних државних закона. Отуд излази, да тсоред узакоњене народно-црквсне автономије држави на иољу те исте автономије не ириаада никакво друго ираво, до ли ираво врховнот државнот надзора." „Но врховни надзор не даје државној власти ираво, да утиче у рад наших автономних власти и оргаиа, или да закључке нихове одобрава или иреиначује, да, дакле, у нашим народно црквеним, иословима мериторно решива, него : она има једино то ла извиди, да ли је закл^учак донесен у оквиру автономије, на ако је тако, онда ]а нросто призна као правоваљан, ако није, оида има са својим иримедбама да га враги натраг, како би га дотични органи, а на посе народно црквени сабор у свом самосталиом делокругу по ново мериторно решио, т. ј. са автономном правсм у склад довео." „Из узакоњене народно-црквене автономије извире по државну власт двоје: