Srpski sion

С тр. 218.

„СРПСКИ

СИОН."

Б р . 14.

прво обвеза, даједном иризната наша ирава не може мењати једнострапо т. ј. без саизвољења нашег народно-црквеног сабора, па ни донашањем новпх земаљских закона, који би се косили с нашим автономним правом; друго, дужност, да автономијом иризнату самосталност и самосталан рад, као и све ио сабору донесене законе и уредбе, мора сироЛу свакога у држави бранити. и „Из свеха овога излази, да је у првом реду нужно, да цркву као такову и народно право на н. ц. самоуправу са што широм автономијом ирема власти државној обезбедимо То ми тада рекосмо и то и сада, носле црквених реФорама, исповедамо најодлучније. И баш за, то н ирихвагисмо ми тада оберучке потоњем н. ц. сабору поднесени иредлог за н. ц. устав, о којем рекосмо, да је њиме „ иовучена иравилна и закона демаркација утицају јерархије и народа у цељи, да на темељу начела: ,,сваком своје а , дођемо до мира, реда и слоге у соиственој куНи, те да удруженом снагом иотиснемо на, иољу автономном сваки незаконит стран утицај. и иостанемо што ире госиодари у својој цркви и школи, ковачи своје среЛе, што данас нисмо, а не можемо ни да бу■ демо. и У овоме је већ и наш одговор и на кардинална питања г. Ђ. В-а. Желили он подробно да упозна и сва друга кардинална и мање кардинална пптања сва до најситнијих, и хоће ли да се обавести и о томе, како та питања, и све друго, новољно да се реше — ено нека про тита и иека пажљиво нроучи потоњем н. ц. сабору поднесени н. ц. устав, који ми за се начелно ни данас нисмо напустили, него н данас као и пре у њему видимо сигурно средство које ће, једиом узакоњено, нас убрзо привести мети којој сви тежнмо и треба да тежимо: да у својој н ц. авго номији постанемо и своји господари. А да се г. Г Б. В. ни после овога не би како год о чему сумњао, очитујемо да ми за се нити смо кад пристали нити ћемо икад пристати — нити на сабору шгги изван њега, — да власт државча може и сме у послови автономни мериторно реша-

вати, а тако исто црквену иоглавицу и администраторе митрополији и епископијама именовати, тер све ово је тек логична конзеквенција оног пашег начелног убеђења. Ми њему и сада дајемо израза с' уверењем, да и гледе одговора преузвишеног председника уг. министарства на интерпелацију посл. Јос Јагића ипа/с вреди изрека: од речи до дела — има поћи. Вреди ово већ за то, што автономија искључ\је сваку октројку, што о деклараторији као тобожњем темељу за нашу н. ц. автономну организацију не може ни говора бити , у колико је њоме у своје време та иста автономија управо насилио нокошена — ако носланицима у сабору државном није позната прошлост нашега народа и посебице историја постан ■ ка деклараторије, ми једно и друго тек одвећ знамо, — те се влада и с обзиром на управи њеној поверену државу мора омишљати, да васкрсавањем и применом таквих октројака ствара неугодне... прејудице. Ми при овом убеђењу остајемо у толико ире шго смо баш у ове дане разабрали и за ову значајну изјаву Његова Величанства у разговору с једним државником : „Европа од данас, рече краљ, није Европа од нре 50 година. Гордијски чворови — (а такав је и овај наше н. ц. авгономије) — више се не пресецају, него се триељиво дреше. Ми све јач.е залазимо у еру комиромиса и узајамних устуиака, који састивљају %\ео живот. и Ово осведочење носиоца прејасне круне, по нашим меродавним Факторима: св. синоду и н. ц. сабору у своје време и на свој начин целисходно употребљено имаће, држимо, ваљада бар толиког утецаја при одлучивању судбе наше н. ц. автономије, колико у одговору на интерпелацију посл. Јагића наглашене мисли, тим пре, што је ио среди „вазда верни и одани народ српски", којем је и иригодом интерпелације Јагићеве од сгране власти државне најленша сведоџба издата, и што не уочисмо да је и преузв. г. министар председник рекао, како то г. Т> В као незитивно износи, да у она три кардинална питања „ни јоте неће попустити". То је наш одговор на она три кардн-