Srpski sion

Стр. 338

„СРПСКИ СИОН."

бр. 21

лучност била Сабора нашег после саопштене јој октројке у Саборском Устројству? Знали би још ставити та-квих питања. Но доста је, да вам кажемо: да је одлучност наше Јерархпје у отпору против новреда автономпје наше дркве богатија доказима него одлучност Сабора. Будите искрени и — признајте то, ако вам је радња наше Јерархије иозната. Ако није, упознајте ју и не ћете пасти у ногрешку, без које, као што видимо, не можете бити ни онда, кад хоћете да сте без ње, Да завршимо. Кад признајемо да смо крај данашње автономије, по њезиној стварној вредности, као и без автономије; кад признајемо да би у случају по Сабору донесеног, а са постојећом клаузулом враћеног, новог устројс.тва „онде били где се и сад налазимо", дакле, да немамо ништа изгубити; а кад знамо да нам предлеже гаранције за Устројство којим би нам автономија била елиминирана неавтономне ингеренције државне власти; и кад нам је пред очима највиша гаранција у Превишњој Одлуци, којом је дозвољен сазив Сабора, зар онда може бити друге логичке, политичке и мудре конзеквенције: него приступити дужности коју нам круна поставља, а тако исто и интерес наше цркве и народа и народноцрквене нам автономије налаже. Али, приступитн томе послу баш „уз поравнање и погодбу са Јерархијом", за какву се г. писац изјавио сиреман, •; не са упртим копљем у Јерархију, као што га упире радикално-либерална опозиција. Поравнањем и погодбом са Јерархијом постићемо иогодбу и са државном владом, као што је с наше стране већ и постигнута — на стварну и истиниту користнаше автономије. А. то не би значило капитулацију с ни једне стране. Значило би: мудрост, мужевност, родољубље и патријотизам. А тих врлина се не треба бојати, ма их неко време пратила и неблагодарност и неувиђавност с које год стране. Јер доћи ће брзо време: да ће пред успехом тих врлина црвенпти и кајати се они, који се нису умели узвисити над партајским прохтевима и личним обзирима.

0 назаренима и њиховом учењу. Пише Југ Станикић парох. (Свршетак) Даима „уредаба, којима се (Хришћани) научише речју" св. апостола то смо видили; да

се такове „уредбе" држати и чувати имају, то смо чули. Сад је само питање: јесу ли те „урецбе" биле важне и нужне? Ако те уредбе нису биле ни важне, 'а још мање нужне: за што су их онда апостоли вернима и предавалп и казивали? И каква је смисла имало, да апостоли „хвале браћу" неку за то, што су те уредбе „памтили"? Или још више: каква је смисла имало, ца апостол опомиње „браћу" пеку, да „стоје" и да „држе" такове уредбе ?! Јесу ли пак те уредбе биле важне и нужне, тако да се спомен о њима и у св. иисмо унети имао, онда се намеће нитање: може ли се веровати, да те тако важне и толико нужне уредбе после апостола нико иокупио, у књигу их исписао и млађима и потомству их предао, није, да се држе и чувају? Таково што веровати, значи: тврдити, да су Хришћани у времену одмах после апостола, били према вери и науци апостолској крајње нехатни и немарни! А имамо ли узрока и разлога, да у тај и такав нехат и немар првих Хришћана не само иосумњати, него и веровати морамо? Да у то не верујемо, и у таково што веровати не можемо каже нам то, што се у цркви Христовој доста рано старији и добри обичаји кварити, и нови, а р|ави обпчаји уводити стали; те су Хришћани принуђени били добре обичаје покупити, и тиме их од рђавих оделити. Колико је св. предање корисно и нужно сведочи и то, да се само њиме јединство црквено одржати и сачувати могло; а где св. предања било није ту је овладало растројство и расуло. Црква је једна, али се по месту дели на цркву н. пр. Јерусалимску, Антијохијску, Александријску, Цариградску; а по народима на руску, српску, грчку и др., као што и св. апостол Јован у свом „Откривењу" дели малоазијску цркву на Ефеску, Смирнску, Нергамску, Тијатирску, Сардску, Филаделфијску и Лаодикијску. (1, 11.)11ашто и како учи и верује један ма који део, то и тако исто уче п верују и сви делови цркве Христове; а друкчије бити и не може, јер су сви ти делови међу собом везани једном везом, св. предањем. Но и оне цркве хршпћанске, које не стоје у заједници са црквом православном, али се држе св. предања, и то чпстог и неномућеног св. предања, слажу се са православном црквом у науци вере; тако н. ир. старо-католичка црква