Srpski sion
(Ј тр . 152.
„СРПСКИ СИОН."
Б р . 10
знавалац школе народне, одан цркви и добру народноме новоносвећени еиискон Будим ски — он ће то и чинити. Господ му дао века и здравља, и био му у помоћи! Живео енискон Будимски, високонреосвештени господин Лукијан БогдановиИ! Сретна била с њиме Будимска Епархија, на радост целога српскога народа Митрополије Карловачке и на славу српске нравославне цркве у њојзи ! Проповед у III. недељу чаенога поета. Израд"о и говорио; Милан Попадић. Јеванђеље по Мар. гд. 8. 302. 37. Велику еилу и моћ има животворећи и божанетвеми крет. Знаком крста, еа палицом, Мојсеј је пресекао црно море и изабрани народ Божји но суву преко мора провео. Исто тако: знаком крста, са налицом, Мојееј је опет море саетавио и гордога цара Фараона са цел<,м војском његовом потонио. И у иустињи ирекрстивши Мојсеј са палицом, воду је из камена источио и жедни народ у изобиљу иапио. Помоћу божанственог и животворећег крста и ми данас, иравославни Хришћани. побеђујемо мисленог Фараоиа, демона, — непријатеља снасења нашег и еву војску његову видљивих и невидљивих злих духова, који се дижу против нас, да смуте ум напт, те да нас у мрежу злог дела и свију телесних страсти наших улове. Животворећи крст даје нама духовног мелема у сваком злу, болести, напасти бсде и искушењима, који наилазе на нае у овом земаЛ)С .ком животу нашем. Он теши и креии душу нашу, која хоће кад год да малакше и клоне под утиском жалости, беде и очајања. Животворећи крст и нама данас источава воду из камена воду живу, божанствену науку Христову, којом ми духовну жеђ своју гасимо тако, да никада не жеднимо. Као што и сам Христос вели: „Који ме верује из његова тела иотећи ће реке воде живе." (Јов. VII. 38 ) Тај часни и животворећи крет, имали су и св оци и учитељи наши за чувара и застуипика свога, те знајући, да је он стена и утврђење верних; — износили су га у данашњу недељу часног овог носта у св. храму на углед вернима, да му се поклоне и целивају иојући: ,,Крест8 твоел|8 покл < јна {/ ИСА вмдкжо;" те да се у.једно пред часним крстом
завере на дела подвига и сваке умереноети и уздржљивости. Данас је, браћо, и пред нама часни и животворећи крст у овом св. храму нашем, и ми од свега срца отпојасмо сада: ,,Крест8 твоемб" — и поклонисмо му сс. Али гледајући на њега и клањајући му се, потрудимо се, да иодвиг иоста овога, чисто и без икаквих страсти и нечистоте телесне довршимо, те да усрдно и вољно путем заповеди Господњих нођемо. Као што нам и данашња поука св. јеванђелиста Марка овако казује: „Ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе и узме крст свој и за мном иде." „Одрећи се себе" значи: оставити све жеље и склоности своје, које би се за овај свет везивале, нрезрети еопствену вољу своју и неслушати самога себе, када би осетили у себи такова иобуђења, која. су нротивна истини и савести н кој.а разрушавају нравично блаженство наше. Ка > што вели св. ап. Павле: „А који су Хриетови раснеше тело са сластима и жељама; тако да смо мртви греху а живи Богу у Христу Исусу" (Галат. V. 24—12. Римљ VI. 11). Тако, дакле, по речима истог апостола „одрећи се себе" значи: свући старог човека са свима злим делима његовим са себе и обући се у новога, по обичају онога, који га је саздао. Тако обновљени потрудимо се, да савладамо све препоне, које се с нама на путу врлина сретају; те тако да достигнемо оно савршенство у коме је ирави човек саздан био. Једном речи: Сваки Хришћанин, који остави на страну грех, а тело своје умртви за блага земаљска, за страсти и жеље телесне; те своју вољу ограничи само на оно, што је добро, — тај се онда одриче себе и јесте истинити, верни и прави иоследоватељ Христов. „Крст свој на себе узети" — значи : умрети за грех, а за иравду, добро и истину живети, те свако зло, беду и певољу и искушења у животу свом, па и сама страдања и смрт, једино само за Христа и његову божанствену науку, — великодушно и трпел.иво подносити. Тако су негда крст свој на себе узимали, они велики и ненобеђени нодвижници: апостоли и мученици, који су тада пред Богом овако за себе говорили: „За Тебе иас убирју вас дан, држе нас као овце за клање" (Римљ. VIII 36.) Ако ми данас, нравославни Хришћани, не можемо тако ноеити крст свој, као што су га носили аностоли и му-