Srpski sion

Г,р. 17.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 263

граница ове ограничености у великим мислима и светим осјећајима, способан, да са сопственом снагом прихваћа одлуке и да погоди избор између добра и зла. И тај образ невидљивог духа, тај одсјај његове непролазне величанствености и величине, зар би створитељ, отац духовни, допустио, да се нодвргне плијену уништења? Ми знамо с најодређенијом сигурношћу, да сваком куца час, који његово око умотава у смртну ноћ, и откида га од свега, нгго је на земљи било нредмет његове тежње и дјелања, његове радости и љубави. Ми при том осјећамо унутрашње моћно противљење свакој помисли на уништење свога бића, и врућу тежњу за безграничним трајањем нашег властитог бића, за вјечном заједницом с онима, које љубимо, за небеском домовииом. Ми се осјећамо снабдјевени способностима и снагама душевним, за чије је потпуно развијање живот на земљи врло прекратак и несталан, недовољан и несавршен, и жеднимо за мудрошћу и познавањем, које нам постепено I сваку загонетку одгонене, а у јасној нам свјетлости покаже оно, што смо овдје видјели само у огледалу, у тамним ријечима, жеднимо за праведношћу и врлином, која нешто више чини и извршује, но што ми на земљи чинимо у борби с чувственом природом, и потпуњује нас, обнавља по слици Онога Који је једини, свет и неокажњив, жеднимо за миром душевним, који се не може витае непрестаном промјеном земаљских судби и животних одношаја дотаћи. сгтријечити и потрести, жеднимо за вишим иепролазним миром Божјим. И те величанствене, бесконачно образоване способности и снаге, то гнушање од падања у ништа, та света тежња за вјечним трајањем, за неразлучивом заједницом, за випјим савршенством духовним, које се на земљи не ностизава, Ти си, бесконачни, љубезни, неиспитано мудри, праведии, свети Боже и Творче, сам у душу моју усадио, оче духовни, у чијим се безграничним свјетовима ништа не буди, и не ишчезава из реда ствари, ништа није саздано без одређене цијељи, и ниједна снага није расута и ниједно обећање без исиуњења. Да, Ти си хтио, да ја појмим велику номисао:

бесмртност и васкрсење, да моја тежња за бољим не налази задовољења у земаљском животу, да ме преимућство и недостатци, радости и болови земаљскога бића повуку Ономе горе, што је невидљиво и непролазио. Ти си ми већ тиме дао неварљиву залогу за моје вјечно трајање. Ја живим, довикује ми очински глас у најунутрашњијој дубини срца и твој глас у Исусу Христу; ја живим, и ви ћете такођер живити, јер сте божанскога поријекла. ГГ.) Наш живот и наше биће је од Бога и опстоје иомоћу Њега. Ништа није у стању, да даде правом задовољству и покоју душе чвршћи темељ, од тог освједочења, које се у живости држи. И ниједно није важније за нашу врлину, за нашу дужну дјелатност на земљи. Ако нијесмо сами створитељи свог бића, ако примамо овај живот и биће, без заслуге, као слободни дар вјечне очинске љубави, као добро Господње, које је повјерено грађанину ове земље, да га заI хвално унотреби, како се Њему допада: то нам се већ тиме пружа хришћанска мудра брига за очување и одржавање овога земаљскога живота као света дужност. Па зар би требало да се то подсјећање покаже као сувшпно с тога, што природно самољубље човјечје има доста подстицања на испуњавање оног, пхто је свако своме тијелу дужан? Ипак има ненрестано дубоок палих, очајном савјешћу застрашених, или душевно зашљепљених, од буре болова свладаних, од живе вјере у Божју вјечну љубав отргнутих, који не промишљају, кад смрћу, што су је сами изабрали, на најужаснији начин свршавају жалосне заплете своје судбе! Ипак сви они чине у основи убијство, и дирају у права, у вољу и уредбе Творчеве, који се из разуздана частољубља, и погрјешне несмотрености бацају у очевидне опасности живота тамо, гдје никакав позив и никаква дужност не заповједа, који са здрављем и тјелесном снагом лакоумну игру тјерају и Божју свемогућност, која нас штити, кушају, који гаје у својој унутрашњости дивље, хучне страсти, којима се поткопава здравље тјелесно као и здравље душевно, који себи на крај крајева раскошношћу и блудном чувственом насладом рани гроб