Srpski sion

Вр. 20

„СРПСКИ СИОН

С тр . 315.

правилом забрањује и осуђује исшраживање новаца или уопИе иаграде за све свете тајне. — Свештена лица дакако имају право да живе од олгара. кад олтару служе (I. Кор. 9. 14.), и имају нраво на приносе од верних, као што смо ми о овоме споменули у тумачењу 4. ан. нравила; „али врста и количина тих приноса у корист клира", читамо у тумачењу архим. Јоанна овог правила, „мора бити у свему припуштена добровољном усрђу верних, нити би се могло сложити са духом јеванђеоскога закона и са својством духовних дарова благодати, кад би сами свегатенослужитељи тражили принудно, да им се за свете тајне, прије или посље, плати; јер ништа неће бити у стању да толико понизи светињу дарова и свештенички чин, као овака истраживања нлате." 5 Нрема овоме лахко је знати гата се смије а шта не смије, па онда, лахко ће бити сачувати и светињу и чин свој свештенички. Од не мање је важности, да се, у даним приликама, нридржавамо и познате нам белешке у Православном црквеном праву: „0 случајним нарохијским приходима, које налазимо у појединим црквама, и о онима, који постоје у разним нарохијама силом обичаја, у системи нрава не може се водити рачуна. Црква не забрањује свешшенсшву иримати од верних добровољне ириносе, те ако нека добровољии приноси иређу у обичај у једној иарохији, свештеник их може са мирном савеш&у иримаши; али изискивати их силом он не смије, тшшо тада иосшаје симонисш, те иодлежи оним шешким казнама које и црквена и државна власт ироиисује за симонију. 6 5 Правила (КАЛСШЕ2) православне дркве е тумачењем. Књ. I. стр. 503. 6 Др. Никодим Мидаш: Прав. цркв. ираво §. 140., стр. 515. дит. 11.

Дописи. Загреб. („Србобран" и — истина.) У 49. бр. о. г. „Србобрана" штампан је чланак под насловом „Михајлова посла" е намјером, дачитаодима својим прикаже Епискона-Дијецезана горњо-карловачкога „самовољником", „силником", „обијесним, злобним и пакосним" нрвосвештеником и, најпослије „препреденим шпекулантом", коме „конзисторија" (дакле људи без свијести, поноса

и воље — мамелуци) помаже газити „закон" и сваку правду: „Чудна нона, да га Бог убије!" Оно, што „Србобран" са „Корбачићем" односно „Бич(ић)ем" хтио постићи, не ногоди! Јер 1.) није истина , да је нроФесор Муждека, „још за живота Беговићева бацио око на карлокачку парохију," него истииа је то, да је ду ховна надлежна власт, у оскудици свештенства, дозволом високе владе, поетавила Муждеку Беговићу за личнога помоћника за год. 375 ®ор. 2.) није истина, да је „садањи патријарх српски, ноштујући заслужнога старину Беговића, одредио му потпору од 400 Фор."; него: истина је, да је всл. Саборски Одбор на нисмену молбу проте Беговића од 2. априла 1891. дозначио из јерархијског Фонда (види С. 0. 780./294. 1891.) припомоћ од 300 фор. с тим. да ће му се у течај ставити тек онда, „када му лични тгомоАник пристављен буде." 3.) није истина , да је „хитра конзисторија горњо-карловачка одредила му Муждеку за капелана, м.а да он каиелана до смрти ни требао ни тражио није; напротив: истина је. да је Беговић молио капелана 2. априла 1891. и да му је Конзисторија на шновну његову молбу од 23./3. 1892., да му се даде лични помоћник — калуђер из Гомирја. „ако је који способан", одредила и иоставила за капелана Муждеку, јер прото Беговић није могао добити капелана за 375 Фор. год. у карловачкој скупоћи, без стана и дрва. 4.) није истина, да је епарх. конзисторија иотврдила или пристала на некакав „контракт" црквене општине Карловачке са Муждеком ; напротив: истина је , да Конзисторија о њем ништа ни знала није, до неђе скоро, када се појавио неки неспоразум, који је постао предмстом званичења Конзисторијалнога. 5.) није истина , да је постављањем Муждеке за администратора иарохије, учињеиа нека „сила" црквеној општини Карловачкој; на против, истина је, да је црквена оиштина Карловачка гшсмено, под бр. 115. ех 1895. захвалила ЕиископуДијецезану за ту и таку адиинистрацију и молила , „да ову одлуку своју за сада не мијења (Епископ) и да нречасному г. јереју Адаму Муждеки и за на даље повјери администрацију ове парохије", потпис: „предсједништво: Милићевић с. р." 6.) није истина, да је обзиром на Карловачку цркв. општину („позицију", како каже кривоимени доиисник „С.") био „резон а и дужност