Srpski sion

Стр, 706

Б р . 44

чна и знати може и мора, да његовим рђавим делима није узрок његова права вера и добра наука, већ његова слаба и колебљива — слободна воља. Истина, да је то јадно и жалосно, кад „саблазан" долази од свештеника од слуге Божјега. Но долазила „саблазан" ма од куд и ма од кога, „поштен" се саблазнити, „поштен" у „јерес" пасти не ће. А „поштење" је тим јасније и очевидније, вера тим јача и чвршћа, те заслуга тим вшиа и већа чим је „саблазан" оштрија и силнија, А „саблазан" је свакако, најошгрија и најсилнија, кад долази од свештеника. Па кога грешност свештеникова не „саблазни", кога свештеникова рђава дела у вери не пољуљају, са доброга и правога пута не скрену, — тај је доиста издржао јако кушање, тај свакако са апостолом рећи може и сме: „Добар рат ратовах. трку сврших, вјеру одржах", но тај и даље наставити и са апостолом рећи може и сме: „мени је, дакле, приправљен вијенад правде, који ће ми дати Господ у дан онај, праведни судија". (П. Тим. 4., 7.—8.). А да грешност свештеникова сваког његовог верног доиста не саблажњава и саблазнити не мора сведочи и доказује то, што и највећи грешник-свештеник има у својој пастви, и то дсста добрих, честитих, ваљаних и побожних људи. — А да опет свештеникова праведност нема код свију његових верних своје праве вредности, да не утиче на сваког, не сазидава сваког и не служи као добар пример сваком, доказује и сведочи то, што и најбољи свештеник има међу својим вернима, и опет доста рђавих, неправичних, бездушних и хришћанском љубављу не прожетих људи. — Још треба знати и у обзир узети и то, да ми праведност и грешност свачију, па дакле и свештеникову судимо по себи, по томе, да ли и колико нам дела свештеникова користе или шкоде, у колико су нам та дела мила или мрска. Већ и због тога не смемо ми о праведности или грешности свештениковој доносити и изрицати одлучне и последње пресуде, а најмање можемо и смемо ми на основу те и такове нресуде судити и осудити свештеникове вере и његове науке, те његове науке не слушати и не примати, а вере одбадити. Ца како је грешност свештеникова, без сумње, од штетних посљедица, јер може да

„саблазни једнога, од малих", који верују у Господа", али чија вера није чврста и јака (Мат. 18., 6); те како је „саблазан" опасна и убитачна: то би свештеници — знајући, да „није могуће, да не дођу саблазни" (ЈЕука 17., 1.) — требали свим силама трудити се и око тога настојати, да „саблазан с њих не дође" и не долази; а да би у том труду и старању уснели треба да имају вазда на уму ону доиста страшну казну, која је за саблазан одређена, а та је; ономе „с кога, саблазни долазе" (Иука 17 , 1.) „боље би му било, да се објеси камен воденички о врату његову, и да нотоне у дубљину морску". (Мат. 18., 6.) — А верни, који гледајући грешна свештеника, не буду и не остану „поштенима", него се „саблазне" и у „јерес" иадну или грешити стану, треба да знају и увек на уму имају то, да своје „јереси" не ће и не могу оправдати тиме, што их је њихов свештсник „саблазнио"; а ни својих грешних дела не ће моћи извинити тиме, што ће рећи и навести, да је и њихов свештеник грешио, јер ће сваки одговарати — сам за себе, за своја дела, ,те ће и они, заједно са свештеником осуђени бити.

У с т а в црквене и школске самоуправе срискога православнога иарода у Босни и Херцеговини. (Наставак). VIII. Архијерејски оабор. Члан 232. Сви еиархијски Архиенисконимитрополити у Босни и Херцеговини заједно, чине: Архијерејски сабор. Они, који су спречени могу слати заступнике. Члан 233. Председш! 1 .- је архијерејског сабора најстарији по посвећењу Архиеписконмитрополит. Ако је исти иослао застуиника, иредседништво припада другом најстаријем носвећеном члану. Члан 234. Архијерејски сабор састаје се у Сарајеву, ради вршења својих нослова, редовно један иут у години пред Митров-дан. Члан 235. Дан састанка одређује најстарији по носвећењу Архијереј, и јавља о томе осталим Архијерејима.