Srpski sion

СИОН."

С тр . 785.

срамом, болом и покајањем, тада ће се она дубоко сагнута савити пред онога, чије милоерђе не познаје граница. Молитва постаје приправљањем, почетком помирења с Богом. Све признавање духа, сва хвала, сва радост, сва љубав, сав страх и тежња — показује се у молитви, у молитви се оевећује религиозан чин. Да се створење смије молити, да се може молити, да је у њему усађен неутишан нагон 3 1 Богом, као што је оку природно, да гледа у свјетлост, да душа смије с тихим, а ипак тако силним настојањем тежити к Ономе, који у бесконачном величанству влада над својим створењем, да добије од њега свјетлост, љубав и весео живот; то је благородство његове бегмртне природе, иечат његова рађања од Бога. Молитва удара мост, који снаја ону страну с овом, на којем се Створитељ и створ састају; она разваљује преграду између времена и вјечности, она постаје дисањем духа. који из те свезе с Богом прима у себе божанске снаге, и с јаким гутљајима није мудрост и љубав; она постаје купатилом душе, из којег она излази очишћена и препорођена. Тако је свака молитва, као највиши акт религије, заједница Бога с човјеком, за то свака религија садржи битно двије идеје у себи — силажење Бога човјеку; оваплоћење Божанства, и силажење човјека Богу — Теозис, обожење човјештва. „Ми ћемо му бити слични", вели Апостол. Она тајна, надземаљска заједница, као што се смртном пружа у тајна иричешћа, чија су уста примила небески божански хљеб, јесте само с тога највиша појава и врхунац све религије, Хришћанство, религија у еминетном смислу. Али, ако је молитва религиозно и чисто људско дјело, то се она мора открити и на спољашан начин иоказати ; молитва ствара себи своје видљиво тијело у спољашњем култу, спољашњем, јавном богослужењу. 1Ито религиозно срце у унутрашњости покреће, то се показује у ријечп и у дјелу — символу; цио човјек, тијело и душа су од Бога и кроз Бога; стога је религија дјело цијелог човјека и не само чисто унутрашњи догађај. Што се у новије доба изнијело против спољаигњих обичаја код молитве, који се у свима религијама појављују, то су Августин и Тома Аквински већ одавна опровргли. „Они, који се моле, вели онај, нонашају се тјелесно као онај, који се с молбом пред једним другим појави; они прекла-

њају кољена, испружају руке, бацају се на земљу и траже друга срества, да своје осјећаје учине чулним. Бог додуше познаје њихову вољу и њихово срце без чулних знакова; али човјек се шијем сам пробуђује, да се тијем више, ревносније и скромније моли. И ја знам, да се покрети тијела не дога^ају прије покреша срца, а спољашњим покретом и унутрашњи се покрет узвисује." „Природно нам је, да се од чулног к духовном уздижемо; и с тога и бива снољашња видљива молитва у духу и истини, јер она излази из душевне молитве и на њу се односи. Дакако, ми се не можемо на чулни начин к Богу узнијети, али тијем чулним знацима наш се дух позива, да се вине к Богу." „Ако се мој дух уздигне", вели ЈГихтенберг с цравом, „тијело пада на кољена." Кад је син Божји молио спас за све, који су у њега вјеровали, кад је хљеб вјечнога живота благосиљао, Он је подизао своје око к небу; кад је плакао, кад му се душа смртно ражалошћавала, осјећај је бацао тијело к земљи. Ко спрјечава чулни израз молитве, тај сужава душу и одузимље тијелу посвећење. Ко га хошимично уклања, шај нема шоила срца и његова религија није истиниша. Молитва је излив религиозног живота, и с тога је од наравствене вриједности као ниједно друго дјело човјечје, она је врхунац свијех врлина, кратак израз свега наравственога живота. У молитви све снаге душевне раде, познавање, вол>а п осјећај, да се извуку из мреже, с којом нас видљивост сваког дана, обухвата; она је пењање из мрачне дубине к свијетлим висинама божанске истине, центрум свијех снага, и утапљање у вјечне мисли Божје. У молитви осјећа душа близину вјечности, Бог ступа у њену унутрашњост, сад се стишавају таласи кушања, сад бива лака борба, сад бива душа мирна и јасна, као мирно море у коме се небо огледа. Сав наравствени живот ивлази из молитве, као из свог извора, и повраћа се опет молитви, темељу и круни наравственог живота. Тако постаје, молитва душа душе, жив дах бесмртног човјечјег духа. Истине моралне и иетине откривене. Евг. Берсве, е руског превео Драг. Драгојевић. (Наставак и евршетак.) Тако долазимо до другог дела мога текста. Исус Христос, Који по нашем првом изводу