Srpski sion

Стр 786

„ОРПСКИ

СИОН"

Б р . 49.

има право на иоверење, као проповедник моралног закона, наговешћује тако веру, као Представник религијозни. С те ћемо Га тачке ми посматрати. Исус Христос није само учитељ морала и но том не говори само о земаљском, већ признаје да је дошао свпше. „Нико се, говори Он, није нопео на небо, до ли који се сишао с неба Син Човечји, који је на небу." Он са уверењем говори о стварима, које сасвим ирелазе наш човечји видокруг. Он нам открива Бога, говорећи о Њему, као што син говори о оцу свом, тумачи нам управљање Божје, његово нромишљавање о свима створењима и његове добре смерове по људско спасење. Он јавља напред о својој смрти и управо јасно нас извештава, да ће Себе ирпнети на жртву, да се људство спасе. Шта више у тој беседи, из које сам ја посудио овај предмет моје беседе, црта Он у неколико дивних речи цео план кушања: ,/Гако омили Богу свет, да је и Сина свог јединородног дао, да сваки, који га верује, не цогине, већ да има живот вечни". Он зна, да та смрт привлачи к Њему све људе и уједно наговешћује своје васкрснуће и своју победу. Он, као живо сведочанство Бога, г<>вори о својој личности, открива Себе својим ученицима, да би Га нризнали као Онога, кога треба веровати, кога ваља љубити више свега, и у ком свет мора тражити спасење; Он навешћује о будућем суду, описује га какав ће бити. Та виша страна Христова учења доводи нас у други ноложај, и умара нас више, него његово морално учење. Кад се говорило о моралним поукама, могли смо о њима судити, јер смо налазили у својој савести верни критеријум за оцену истине. Свака заповед ироповеди на гори, свака нрича налазила је у нама унутарњи отисак. Тог унутарњег сведочанства пмадосмо доста, да нризнамо истину речи Христових. При том се зна: што је чисгија наша савест, тим је приступачније и срце наше за чисте обвезе, тим се више утврдило у нама хришћанско убеђење. А овде се напротив све друкчије иреставља. Ми слушамо виша објашњења, којима не можемо веровати. Ништа их на први поглед не потврђује и не даје им очигледне доставерности. Ми пристуиамо речима Христовим само путем верв. До сад смо ишли по чврстој

основи искуства, снд нас позива Христос у дубоко море с бескрајним хоризонтом. Овде нам се намећу два питања: Имамо ли ирава на свршавање тог акта вере, и можемо ли веровати Исусу Христу. На прво питање лако је одговорити. Ако се будемо систематски уклањали од вере, која једина и даје вриступа религијозној истини, какав нам други пут остаје, да постигнемо ту истину? На сва питања, што се односе на наше происхођење и определење, невољу, зло, праштање одношај ирема Богу и будућем животу, наука не даје никаква одговора, и никад се тако не открива као овд.е. Мени би било лако набројати њена многобројна и одлучна иризнања тим поводом. Нећу овде разгледати поглед, кога се она држи у том случају; но говорећи јасно, изгледа ми, да би она могла помоћу простих природних средстава пронићи у та питања дубље, него што она то чини. Ја сам просто иризнао факат, да чиста наука не може умирити грижу савести, прибавитп срцу љубав, достојну њега, утешити нас у злу, или нам стећи какво год уверење, које се односи на загробни живот. Така слабост, тако јавно изражена чак тада, кад је наука држала најсјајније победе, јесте нојава, која поражава сваки здрав разум. Па шта да радимо у том'случају? Да ли да се одречемо откривати завесу наше будућности и да се задовол>имо овим животом, као епикурејци, који се на<-лађују или стојици, који се покоравају закону дужности, и ништа не знају, осим, да не смеју ништа тврдити и надати се на Бога, или на велику неизвесност, што нас очекује? Пробало се и то хиљаду иута, но ништа се није иостигло. Човештво је религијозно по свом бићу. Позитивизам се може допасти једном или двама поколењима, но нигда неће ностати доктрином целог човештва. И овде се Исус Христое јавља са уверењем, које Њему само орипада. Он се јавља као истинити посланик, који је од Бога дошао, и на све тамне тачке нашег бића разлива светлост; Он не тражи, не расуђује, не разбира, Он утврђује, и када су Га Јевреји корили за његово сведочанство о самом себи т. ј. зато, што је тврдио без доказа, Он им одговара: „сведочансгво Моје је истинито, зато што Ја знам, одкуда сам дошао и куда идем." (Јов. УП1. 14.).