Srpski sion

Број 49.

„СРПСКИ СИОН"

Стр. 78Т.

И ево резултата: неки људи не повероваше том уверавању Исусовом, други повероваше љегову сведочанству, и то веровање укорени се код најпросвећенијег и већег дела човештва. Ми смо Хришћани, и све што знамо о Богу, провиђењу, праштању и вечном животу, добисмо од Исуса Христа Ми поверовасмо Исусу Христу, који говораше о небеском, поверовасмо Му, као усредсредиоцу религијозне истине. А да ли смо имали за то основа? Је ли достојан Исус Христос да буде сведок о вери? Прво, опажам, да само уверавање, с којим се јављају његова тврђења, има у себи нешто тако, што нас гони да размишљамо. Нико ни никад није говорио с таким уверавањем као Он. Нико никад не рече: „ Ја сам од виишх, ви од нижих; Ја знам одкуда дођох и куд идем ; Ја сам пут, истина, живот; Ја сам светлост света; сваки који мене види, видео је Оца." Нико није могао употребити таке потврде, и нико нема права умањити им вредност. Оне јављају собом или страшну заблудуили убедљиву вест. Треба изабрати једно од тога, трећег нема, што нризнаје и антпхришћанска критика. Па немојте се жалити на. њена погрешна објашњења, ма како горка била нашем срцу. Ми имамо еве, да видимо, како можемо одбацити сваку двосмисленост и клевету. Ми верујемо том, што је потврдио Исус Христос, или, по моме тексту, верујемо у Њега, кад нам говори о небесном, зато што је увек говорио истину, расуђујући о земаљском. Ми верујемо по предубеђењу. И тог нредубеђења нам је доста. Ма да нам веле: ево човека, који је новукао за собом човечанство у најфантастичније илузије, ми ипак верујемо да је тај човек Богочовек Христос, у свим својим објашњењима, која се тичу иредмета, што се могу иодвргнути нашој контроли, рекао савршену истину. Он није делио никога од предрасуда и моралних заблуда свог времена и свога народа, насликавши човечанство онаквим, какво и јесте, и давши праведности дужности и милосрђу вечити образац у Оеби. Не беше тачке у којој се Његово учење могаде одбацити или опроврћи. Слушајући Га, осећамо, да истина, коју је Он изрекао, влада над нама и постаје иред нама као идеал, који нас обвезује, привлачи и уједно осуђује. У току векова сила. Његове речи неодољиво расте и повлачи милијоне најбољих људи.

То би већ доста било за доказ, кад ми не бисмо лакомислено примали, што нам говори Исус Христос о свету невидљивом, који нас превазилази. Размислите о том! Свака човечанска опћина почива на узајамном поверењу. Бро.ј истина које примамо, по сведочанству свих зналаца, јесте огроман; и кад би смо их оверовљавали, тешко би учинили стопу напред, и рад човештва морао би се понављати у сваком индивидууму. А кад је наше веровање већ оправдано, то смо ми поверовали и томе, чија реч беше ваплоћење моралне истине. А ако Њему не иоверујемо, коме да верујемо ? Но нас се овде тиче супротно питаве. Ми верујемо религијозним истинама, објављеним од Исуса Христа, не само зато, што Га признајемо за истинитог представника моралног закона, већ и зато, нарочито, што те религијозне истине донуњују и довршују моралне истине. А те истине толико су обвезне за нашу савест, да примајући једне морамо примити и друге. Нема таке моралне јеванђеоске истине, која у току извесног времена не би прешла на степен религијозне истине. Ето зашто не можемо примити оделито од морала теорије њене. Зато што у очима сваког Хришћанина, морал и доктрина његова тесно и нераздељиво су спојени; зато што свака теорија иде за практиком; чему би приличила доктрина, кад не би разјашњавала одношај, који постоји међу Богом и човеком. У чему би се јављао морал, кад он не би био практична последица тих одношаја. Ако ја само зато, што сам дужан, истичем Исуса Христа као оснивача. религијозне истине, ипак сте ви сви приметили, да је та раздеоба била у времену, вештином и не одговара нераздељивој личности Исуса Христа. Узмите поглавито главне црте моралног учења Христова. Он склања ученике своје на мир унутарњи, спокојству и тој победоносној кротости, која нема ничег заједничког ни са беспоротном покорношћу будисте, ни са усиљеном чврстоћом стојика.. Је ли могућан тај унутарњи мир без вере у праведног и свезнајућег Бога, чијим саизволењем и живи све у свету. Исус Христос тврди, да нод видљивим нередом ствари крије се најбољи поредак, да ниједна јота моралног закона не може бити без казне одбачена; да ће човек ножњети, што је посејао. Но те тврдње побуђују дрску критику и подсмех, ако не будемо веровали у