Srpski sion

С тр . 150.

.СРПСКИ СИОН".

Б р . 10

не вене, не усише, не губи се тако лало. А признање наше, и оно је увјет, који опроштај у нама тражи, оно из срца нашега тјера мрску иред Богом гордост (Прем. Исуса сина Стр. 10, 7) и оплођава га да може родити опроштајем. Зато, браћо, треба својски да вршимо тај саставни дио кајања. Или ваљда не ћемо бити тако малоумни, да мислимо, да признања не треба у кајању, а знамо да је признање олакишца и на суду нашему људском. Оно мора дакле бити олакшица и на суду Божјем. Или ћемо зар од Бога и без признања очекивати опроштења, а ми ни најмилијему својему не праштамо без признања. Признај, па ћу ти опростити! Само да призна, па нека му је просто! Тако смо ми већ толико пута рекли дјетету својему, другу својему, пријатељу и противнику својему. Па ако ми не праштамо ономе који кривицу тврдокорно таји, зар се можемо надати, да ће и Бог нама опростити без признања кривицу нашу ?! Задржимо се мало још код тога што сада споменусмо. Из тог се можемо још ноучпти. Размислимо само добро о томе, зашто ми међу собом толико на признање полажемо, да га сматрамо великом олакшицом на суду својем и не само олакшицом, него и увјетом за опроштај. То нам врло згодно разјашњује она околност што је напријед споменусмо, наиме, да је признање побједа над гордошћу, побједа над извором зла, дакле и почетак избављања из погибли, јер ка гордкши погикелк и рдзкрлцуши лшого (Товит 4, 23). А ако је признањем тај успјех постигнут, онда не може бити да срцем нашим није овладала скрушвност, коју прати туга над прошлошћу и жива жеља да унапријед тако не треба да буде, или другим ријечима, океља за попрапљањем. Када дакле на признање силимо оне који су нам скривили п иштемо најприје признање, па онда об.ећавамо опроштење, тада нам је увијек у мисли то, да у признању налазимо јамство за кајање и поправљање, којему видимо биљег у скрушености, у побједи гордости, Нема

ли тога, онда не можемо да имамо вјере, да ће се кривац поправити. Да би пак гордост наша сигурнији пораз претрпила, не смије се признање зауставити на томе, да буде унутарље, у тајности, него иред свједоком. Истина, тијем постаје признање још тежим послом, но баш с тога и сигурнијим средством у чину кајања. Од човјека се иште да у кајању призна свој гријех. Онај који ће томе признању бити свједоком, треба опет да је човјек, њему дакле раван. Пред највишим бићем лако се смирити, али сс ту лако и преваритн, јер пред величином највишом може наша гордост и устукнути, но ипак може остати у снази да се шири у кругу осталих бића, а из тог круга да се опет устреми и на највише биће. Смирити се дакле треба и пред бићем себи разним пред човјеком, а то бива признањем неваљалства својега пред човјеком. Свједок којега смо својим гријесима међу људима подигли, то је нај јачи удар, који ми сами својој гордости задајемо, у борби с њом. Свједок тај је уједно и казна, на коју ми сами себе осуђујемо за све оне гријехе, које смо у тајности чинили, вријеђајући Бога скривено од свијета и при том настојећи да у очима свијета останемо лијепи. А ако је свједок тај не само прости мотрилац наших гријеха, него и вјеран пријатељ наш, који ће терете душе наше и осјећати, ако је он при томе још и вјешт у лијечењу душевних болести, онда смо сигурнији, да ћемо помоћу његовом лакше и брже оздравити. Таквога свједока треба и да тражимо. А имамо га у свештенику, који је пријатељ наш већ по служби својој и који је уједно изучио правила за лијечење душевних болести. И не само то. Он јс добио и власт од Увријеђенога, да у име Његово увреде и прашта. Јер свештенику ја дано да веоке и разрешава овдје на земљи (Мат. 18, 28). Да, Отац не суди никоме, него сав суд даде Сину (Јов. 5, 22), а Син га преноси на апостоле, од тих прелази на свештенике (Тит 1, 7),