Srpski sion

Кр 10,

„СРПСКИ

СИОН."

Стр. 151

тако да „што свештеник доље ради, то Бог горе утврђује и одлуку слугу својих потврђује Господар" (св. Јов. Злат. „ЈПест књига о свештенству", књ. III. гл. б). Ко дакле хоће да врши кајање, тај мора гријехе своје не само признати, него признати пред свештеником, који је од Бога одређени скид-ктмк томе признању, као што нам и вели у лијепој оној опомени при вршењу св. тајне кајања. Признање гријеха п ако јеу кајању врло важно, важно толико, да наш српски језик једно ставља на мјесто другога, те му је псповијед израз и за кајање, а исповијед и није ништа друго него казивање, или признање онога што је у нама, велим, и ако је оно толико важно, ипак ни у њему није још све кајање. Иште се још, као што смо већ чули, и оплакииање ,'ријеха, које је такођз са осталим, о чему смо досад говорили, неразлучни саставни дио кајања. Дошавши путем испита до сазнања гријеха својих, сломивши гордост своју признањем гријеха, грјешнику постаје јасно стање његово, које је грјешно и пуио опасности. На човјека пак, када се види у опасности, наилази страх да ли ће се спасти, туга због тога што је у опасности, иребацивање због тога што се у зло увалио, или дао увалити, па и стид што је у зло пао, а све то тјера му сузе на очи, које не престају ни онда, када осјети, да се из опасности спасава. И када грјешник заплаче, онда су сузе његове знак, да се срце његово пред понором гријеха и пред величином кривице скрушило, да је осјетио сав терет почињених неправди, да жали што се гријеху подао, да си пребацује што је изгубцо чистоту своју, да се стиди зла у прошлости својој, чим је Оца својега увриједио. Таква туга јамство је, да је у човјеку окива воља , да се унапријед одупре навалама гријеха. II не само то, туга та јамство је, да ће то и бити, јер скрушено.и срцу, које у сузама окупано и очишћено излази на сусрет Богу који је

ЕоГХ ПрИК/1ИЖ<ЈАИСА, <1 НЕ ЕоГХ ИЗД<ШЧ4 (Јерем. 23, 23), близу је Госиод (Псал. 33, 19). А Он је силан помоћник. Да, љубазни, ено великог покајника који свједочи, да је у тузи ојачан (Псал. 4, 2), а апостол нам лијепо тумачи, на који нас начин таква туга јача, те вели, да туга гради триљење, трпљење иак искуство, а искуство иаду, а нада се не ће осра.потити (Римљ. 5, 3—5). Туга због гријеха и сузе у тој тузи проливене ослободиће нас из опасног стања грјешности, јер ћемо у њима добити снаге за болш живот, а због њих ће нам и Бог на помоћи у том бпти, пошто Он неће да ко иогине, него да се иокаје (II Петр. 2, 3). Зато су благословене те сузе, за то се таквом илачу обећава блаокенство (Мат. 5, 4), зато је радост велика на небесима, када се грјешник каје (Лука 15, 7). У кајању својему дакле оплакујмо, љубазни, гријехе своје. Угледајмо се у том на царскога покајника са пријестола владарског, на Давида, који изне.чооке уздишући, сваку ноћ кпасећи одар свој, сузалш своји.п натапајући иостељу своју (Псал. 6, 7). Поучивши се тако, љубазни, о кајању и како треба да га вршимо, држим да смо учинили добро дјело, јер једва ћемо се преварити ако речемо, да се бар гдјекоји грјешник зато не каје, што не зна како се кајати треба. Ми сада знамо. А ево нам вријеме пријатно, ево прољеће поста. У цвијету кајања нека нам прође. Па преступајући праг часнога поста, помолимо се сви и сваки Ономе, који га је примјером својим осветио: 09 Хр ст«, ксЈјх* царк>, по* даждћ Л1и слсзк! тсплм, дл плач8 лшо д8ш8, к>жб зл-к пог1Јви^х (Припјев на 9. пјесми јутрење службе сретењске). Плачимо у кајању за гријехе, ради којих нам се, по данашњој успомени, рај затвори, да нам га свијетли Ускрс опет отвори благодаћу Спаситеља нашега, којему нека је слава ко в-кки. Л/иинк.