Srpski sion

В јр , 16

„СРПОЈШ

СИОНЛ

С тр . 255

дина учинио, врло је добро сваком беспристрасном Србину иознато Он се свима силама нарочито о том старао, да народ свој у свом материњем језику утврди, и будући да је он врло добро знао, да су добро устројене школе непоколебиви стуновп пркве, зато је још 1791. г. гимназију Еарловачку основао. Мало затим тако је згодап план за гимназију скројио, да ее заиста ванредним назвати може, јер је и у Немачкој, кад се о њему глас разнео, на одобрење наишао. Одмах је са истим заводом и богословску школу за Карловачку архиди.јецезу. бачку и будимску епархију подигао и сајузио. Он се целога живота свога непрестано старао за Карловачку гимназију, поред које би врло ретко, идући у свој врт (овако је он говорио), нрошао, а да се у њу не би сврнуо и дечицу о предметима, на које би наишао, отачаски заннткивао. При ностављању ирофесора, који су у лицеуму Карловачком (овако се у шематизму државном гимназија звала) математику и физику предавали, а нарочито директора, свагда је на главу, срце и основна знања и науке мотрио, а не на вероисповест. Први је директор био Јован Гросе, после Андрија Волна, Карло Руми, Магда, Гершић и Пантелић. (СвршпКе С е).

„Воекреееније твоје"! Свршена је вечерња служба на велику суботу. У парохијском дому у . . . . постављен је у трапезарији сто за вечеру. Чаршав на столу бели се као онај бели цвет на вишњи и крушци што се види кроз отворен прозор у врту. Соба је тамјаном окађена, а с поља топли про-. летњи поветарац сипа унутра балзамски мирис с расцветана воћа. Дан малаксава, живина се попела већ на седала, марва је намирена и легла је да се одмара. Роде су долетеле из рита на ноћиште, на гнездо своје, на оџаку парохијска дома, женка лежи у гнезду а мужјак стоји поред ње на стражи. И брбљави враици, намет-укућани родини, завукли се у своје ложе у доњем спрату великога родинога гнезда, па безбрижно турили главе под своја крила и чекају лаку ноћ. Они могу бити безбрижни; неплаћају кирију. Рода је направила велику кућу, но заузела је себи само онолико колико јој је нуж-

но, остало је препустила бесплатно сиротињи. Чељад кућна иде сада на прстима. Мала, иначе несташна, деца виде од старијих, па се и они мирно забављају са играчкама својим. Свуда, и у дворишту и у дому пароховом, свечана је тишина. Види се, да је вече у очи великога дана. За столом у прочељу је седи капетан . . . . у историјском оделу шајкашком. Вафенрок, капут војнички, му је плав као небо плаво, на њему огрлпца као скерлет црвена а на огрлици три сребрне звезде; све троје успомена на тробојницу српску из старе му постојбине. До њега је с десна зет му свештеник, домаћин, а с лева му је унук, слушалац филозофије на универзитету бечком, који је дошао кући на ускршње ферије. Даље редом по старешинству остала деца с којом је обично свештеничка обитељ изобилно благословена. У зачељу седи стара мајка, верна љуба капетанова, и кћи им нопадија, домаћица. У дому српском од старина место је жени и матери, или да двори госте, пли да седи у зачељу. На столу нема ни једне кашике, ни ножа, ни впљушке, но на сваки тањир стављена је по једна поскурица, која се ножем не сече но ломи, са неколико ушећерених смокава, а све је то покривено на четверо савијеном белом салветом. Уз сваки тањир стоји чаша вина, већа или мања, према добу онога, коме је намењена. Тако типик налаже испосницима у манастиру да вечерају на велику суботу. Страсне недеље строги капетан крајпшки држи се строго регламана црквена, стари војник српски поштује и чува, а неисмејава и необара старе, лепе, мудре обпчаје свога народа. Свештенику је то дужност, а и честитом, паметном, сину филозофу јача је Божја од еветске филозофије. Ништа, дакле, мрснога нема на трпези, па ни са зејтином; само мала Бојана држи на тањиру ускршње јаје; али ни она га данас неће појести, па неће ни после; јер на јајету су три боје као па барјаку ерпском: црвена, плаветна, бела. Мала Бојана показује деди то јаје па му вели: