Srpski sion

С тр . 364.

-СРПСКИ СИОН. 1 '

В р . 23.

произвести узбуну и изазвати гоиење. Разни неваљали постуцди, разна по друштво штетна дела, као штетна за све, природно изазивају гонења. Узроком сличних гонења је непромишљеност, својевоља, грешност. Ако неко у таковом случају страда, то не значи страдати за иравду. Тада страда без заслуге; страдања и гонења тада му не дају учеигћа у блаженству. Св. апостол Петар похваљује страдајуће, гоњене, но додаје: само да не пострада који од вас као убијца, или као крадљивац, или као злочинац, или као онај, који св меша у туђе послове: а ако ли као хришЛанин, нека се не сшиди, всЛ нека слави Бога у овом уделу. (1. Петр. IV. 15. —16.) Тумачећн речи Господње — благо прогнанима иравде ради — св. Јован Златоусти говори, да овде треба разуметп оне, које гоне „ради врлине, ради заштите других, ради побожности, јер правдом обично назпва Он (т. ј. Христос) потпуну побожност дуиш.') Правда је дакле вера Хришћанска и живот ио зановестима Христовим. Значи, да они, који траже блаженства, морају бити снремни ноднети гонења ради добродетељног и побожног живота по учењу Христа Спаситеља. Није ли то зар чудновато? Та ирава вера, побожност, правда тако су благотворне за људе, оне уносе у друштво људско узајамну л>убав и јединство, рађају у њему добре нраве, укорењу.ју мир и иоредак. Зашто дакле свет не љуби нравду, зашто он гони побожност? Сав свет лежи у злу (1. Јов. V. 19.) и човек заволео је. . . више злобу, него ли доброту, неправду, него ли исшину да говори. (Пс, 1Л.. 5 ) Таково је својство људи, оданих греху. У сваком човеку грешно шело . . . жели иротив духа, а дух тхроткв шела; и ово се ирошиви једно другоме. (Гал. У. 17.) Но још .је то боље приметити код човека, који живи по телу, који је одап чулности: њему је туђа врлина, њему је непојмљива побожност. Телесни човек, говори апостол, не разуме, шгао је од Духа Божјега. јер му се чипи лудост и не може да разуме. (1. Кор. II. 14.) Човеку грешном према томе не допадају се онн, који живе нобожно и добродетељно. Врлина иобожних служи као изобличење грешних, она нх стешњава, боде им очи. Њима је тешко видети своје изобличитеље, они их мрзе. У својој само') Михаил: тум. св. део 1. стр 84. у руск.

заборавности и у своме слепилу они би желили, да би сви њима сличнп били и ишли истим раскршћима, по којима они сами јуре пропасти. Људи добродетељни су за њих као нека препрека на њиховом путу, и они их нанадају, гњету на све могуће начине. гоне. Прекрасно слика Премудри одношај људи грешних нрема добродетељним. Послушајмо, како он о том говори. „Притеснимо бедника праведника — тако умују људи грешни — сила наша нека буде законом иравде; јер се млитавост показује бескорисном. Спремимо ударце ираведнику,јер нам је он на терег и противи се делима нашим, укорава нас за грехе иротив закона, и срамоти нас за грехе нашег ваепитања; представља себе, као који има познавања о Богу и назива себе сином Госнодњим; он је пред нама изоблнчење наших помисли. Тешко нам је и гледати га, јер жпвот његов није подесан за живот других, и нзврсни су путеви његови; он нас сматра мрскима и удаљу.је се од путева наших, као од нечистоће; ублажује конац нраведних и ионосно назива Бога оцем својим. Да видимо, јесу ли истините речи његове, и испитајмо какова ће бити судбина његова; ако је тај праведник син Бижји, то ће га Бог заштитнги и и избавити из руку непријатеља. Кушајмо га увредом и мучењем, да би сазнали смиреност његову и видели питомост његову; осудимо га на срамотну смрт, јер — по речима његовим — за њега ће се старати." (Прем. Сол. II. 10 — 20.) Тако су говорили и тако иоступали грешни људи у време премудрога Соломона. И свагда, и пре и иосле, и некада и сада, зли не љубе добре, развратни људи мрзе ираведне, грешни гоне добродетељне. А сви, који хоКе побожно да живе у Хрисшу Исусу, биКе гоњени — говори св. аностол Павле. (2. Тим Ш. 12). И заиста они, који желе добродетељно живети и вршити све у славу Божју, непрестано су изложени гонењу. Доста је гдекад само хтети добро учинити, иа да се искусе на хиљаду непријатности, да се сусретну на хиљаду препрека, да се виде побуњенима против себе све буре светске. Свет таки јавља своје незадовољство, ад рига своју злобу, све се оружа Ревност за добром сматраће као ревност не по разуму, човека добротељнога сматраће као да је мало помешан у памети. Ко проводи нобожан живот, тога ће назвати назови-свецем, човеком заосталим, човеком ус-