Srpski sion

Б р . 26

„СРПСКИ

СИОН."

Стр. 413

што се од онога, који ириступа св. тајни причешћа, захтева — вера. И сами они назарени, који веле и тврде, да у св. тајни причешћа „вино остаје вино, а хлеб остаје хлеб," уче и казују, да је за причешће нужна вера." („Назаренство" — стр. 131.) Но чему и на пгго вера, ако је у св. тајни причешћа хлеб —- хлеб, а вино — вино?! Шта треба, да верује онај, који приступа св. причешћу ? То, да он доиста једе хлеб и пије вино?! — Гледати у хлеб и вино и веровати, да је то доиста хлеб и вино — е збнља, то мора да је силна, моћна вера ?!! то мора да је вера, која •— „горе премешта" ?!! (Мат. 21., 21.) — А је ли нужна вера онде, где је знање не само могуће, него, где је већ знање, ту; јер, да је то хлеб н вино то нам кажу наше очи, то зна наш разум? А узмемо ли баш хлеб и вино у св. тајни нричешћа као слику и прилику тела и крви Христове -— ту нам и опет није нужна вера, него то просто треба узети к знању, исто онако, као што узимамо к знању напомену, да је тробојна застава, а са редом боја: црвена, плава и бела — српска застава и да је знак и обележје српске државе. Да су хлеб и впно слика и прилика тела и крви Христове, то је у толико лакше к знању узети, што нас на то већ и сама природа ствари — хлеба и вина упућује. Али гледати хлеб и вино, па „паче писднаги> не /ибдрсткоклти," него „пл'книти рдз&их ко посл&1Ш1ш к^крћ!," те не зеровати ни својим очима, ни своме разуму; шта више ускос и својим очима, ни своме разуму пуну веру одавати речима Христовима: „ово је крв моја," те „срцем веровати, а устима исповедати" (Рим. 10., 10.) да у св. тајни причешћа после освећења и благослова видљиви хлеб већ није више прости хлеб, нити је видљиво вино више обично внно, него је то сада истинито тело и права крв Христова — је ли ту нужна вера? може ли се то знати, или се мора веровати ? Томе се свакако хоће вера, и то снажна, силна вера; а то се никако знати не може. Тако је са тврдњом оних назарена, који веле и уче, да хришћанин у св. причешћу иод видом хлеба и вина не једе истинито тело, нити иије праву крв Христову, него једе и пије ирости хлеб и вино, као с->г ику и прилику тета II крви Христове. (Наетавиће се.)

Катихетика у данашњој богоеловији. Ја не знам да може за свештеника, оданог своме нозиву, бити лепшега, задовољнијега, занимљивпјега. а у исти мах узвишенпјега и благотворнијр.га рада од вршења катпхетске дужности. Онај свештеник који ову дужност не вршп, или који је не врши са вољом, са одушевљењем, за тога сме сваки рећи, да ни.је „пастир добрп", него најемник, који се одрекао најузвишеиијега рада своје свеге службе, оставио стадо и пустио вука да ово распуди. Ко жели да разврат и неваљалство данашњега доба, које избија у свима слојевима друштва у облику страсти, себпчности, зависти, мржње, освете, цсовке, лењости, и т. д., са успехом лечи и искорењује, тај мора и једино миже само са хришћанским катихизисом то постићи. Теже иде са старијпма, али лакше и снгурније са онима, на којима свет остаје, са децом. Ко дакле искрено жели да се нрилике, у којима ми живимо на боље окрену, ко лс&ш да дође „благодатно царство" на земљи, тај мора ићи за тим, да будућа генерација буде боља од садашње. Па ннје ли онда за осуду сваки онај свештеник, који својим нерадом показује индиферентизам према злу, које јесте и према. добру, које би требало да буде; ни.је ли одвратан онај свештеник, који хотећи „своме народу" да цомаже и да га усрећава, ступа у свезу са онима, који са атеистичким, социјалистичким и другим таким катихизиспма васпитавају свет, а у исти мах напушта школу и децу и оставља катихизацију, то најмоћније оружје против свега зла, у свету. Да многи свештеници доспевају на много што шта пре него на катихизацију и да са велпким одушевљењем терају штетно и недостојно политичко резоновање, док су хладнокрвни н као проноведници и као катихете и као пастири, то није потребно доказивати. Но томе на сваки начин треба тражити бар један узрок, и ко разгледа ту ствар мало боље, опазиће да се до најновијега доба, мало бринуло за религијозно васпитање. Ено богословије, ено катхетике у богословији, ено уџбеници за религиозно васпитање, ено наставни планови и још много друго, зар све то, кад видпмо како ,је до скора оскудно било, зар то сва