Srpski sion

1>р. 44.

„СРИСКИ СИОН."

С тр . 709.

у иоводу извањега опажања, као природословна — него само она, која настаје ех рппсјрјјв, дакле из чистих иојмова, као филозофнјска. С више поноса него ли на уста Хегелова, није филозофија нпкад говорила. Држећи, да је нашла пут, који води к апсолутној спознаји отказала је службу свим знаностима, којима се прије служила као органима — и прогласила се управо свемогућом. Далеко иреко граница Немачке стао се за њу занимати свијет и све је хрлило, да се с њом на извору упозна. АпсШотшт тахттт берлинске универзе бијаше за Хегелова дјеловања често премален, а да уз редовите домаће носјетнике обухвати још и нередовите стране Узме ли се, да Хегел није ни мало кићеним слогом писао, да се је служио незграином и неразумљивом терминологијом и. да је у говору муцао — онда је појмљиво, да се је велик интерес за његову науку имао одбити само на апсолутну спознају, коју је обећавао. Тому се обећању имаде приписати и дојам, што га је вршио на друге гране људског знања. У новоду његове науке, а дјеломично и науке његових предшасника. промијенила се хисториографија и повијест умјетности, ираво и државнознанство, филологија и природне науке. У истој лијеној књизи оставила је апсолутна филозофија знатне трагове. Већ послије смрти Хегелове (1831.) настала је међугим реакција иротив чисте спекулативне филозофије. Кантовци нијесу никако могли допустити, да би Фихте Шелинг-Хеголоеа наука била наравни посљедак Кантове критике чистога разума; јер ако је Кант и тврдио, да су нашему разуму својствени неки априорни облици, којима схвата извањи свет — није он ипак тијем рекао, да су речени облици истинити: не потврди ли их уједно и искуство. Имаду ли дакле анриорни облици служити сиознаји, онда се не смију примјенити него на појавни свијет; примјене ли се на свијет изван појава, онда су без вриједности — јер се та.ј нанросто не да спознати. Одатле се јасно види да је Канг био чист емпириста, пак но тому противник сваке снекулације. Људски разум иде истина за тим, да своја искуства уиотпуни и прошири истраживањем о Богу, души, неумрлосги, слобода али сво то су тек постулати практичне стране разума, у које треба да слијепо вјерујемо; јер знања о њима не можемо никако стећи. Мета-

физика, која се таким истражпвањима нонајвише бави, није значост. Ово је отнрилике начин, на који се послије Хегела умовати стало, а умује и данас међу тако званим Ново Кантовцима. Како се прослављени иисац иовјести материализма, Фридрих Алберт ЈГанге, сматра типом ново^антовскога мудровања, навест ћу за поткрепу своје тврдње из речене повијести ово. Знаност се бави каже Ланге на једноме мјесту, искључиво нојавама, које ћутилима искушавамо. Пресеже ли она гдјегод ћутилно искуство, чини то само иоради јединствене слике и љепиге хармоније свијета. Иначе свијету идеја нијесмо власни ириписивати објективна битка; идеје су наши створови, којих збиљност не можемо никако доказати. Покушамо ли потсње, онда се стрмоглавимо у бескрајно море метафизичких блудња. На другом мјесту вели 1анге оиет изријеком: Вјерске идеје у неку су руку ипак вјечне. Тко ће иобити Палестринину мису или с блудње корити Рафаелову мадону? С1опа 111 ехсе1а18 олат ће повјесна моћ, те ће орити док људски живци буду само могли нодрхтавати с узвишености. А она мисао о откуну, по којој се појединац сасвим изруча вољи онога, који свијетом унравља; оне слике о смрти и ускрснућу, које приказују најпотресније и највише, што људско срце салијеће, а чеса никака проза није кадра ријечима ириказати; напокон она наука, која нас иути нахранити гладне и утјешитп невољне — све то не ће никад угинути, да уступи мјесто друштву, које би можда мислило, да је свој задатак исиунило, ако је створило бољу нолицију или новим изнашашћима удовољило својим потребама. Је л де, дивно? Штета само, да је Данге у појетичком заносу заборавио рећи : чему све то, кад су идеали но њему пуки творови маште, који са свијетом збиље и објективне истине не стоје ни у каквој свези. Зијева ли мед збиљом и мдеалима неиремостив јаз — чему их нодржајемо и науком утврђујемо ? Бацимо сва матафизичка н теолошка дјела но савјету Ху« меову у ватру; јер она не могу да, садрже но софистерију и онсјену. И доиста је тај савјет стала у теорију слиједити струја, коју је засновао Аугуст Сот{е, и која је ио његову дјелу Соигз «1е рћПоворМе ровШуе носи име позитивизма. Сош1:е учи, да