Srpski sion

С тр. 810. „ОРДСКИ СИОН." В р. 50.

незнабожачком жртвом; а жртва се само са жргвом мерити и упоредити може; —• на даље се оно место, на коме се свршује св. тајна причешћа, на коме се освећује хлеб и вино, изриком назива „олтарем" (жртвеником), баш као што се тим именом називало у старом завету оно место, на коме су приношене жртве. 3.) Сам је Бог преко пророка свога Ма лахије нредсказао, да ће му се некад приносити жртва нова, „чиста": Нисте ми мили, вели Господ над војскама, и не ћу иримити дара из руке ваше. Јер од истока сунчанога до запада велико ће бити пме моје међу народима, и на сваком ће се месту приносити кад имену мојему и чист дар" (1., 10.—11,). Тај „чисти дар", та нова жртва није могла бити старозаветна, јудејска жртва, једно, што је та жртва већ иостојала, те се није могла назвати новом, а друго Бог изрично вели: .,не ћу примати дара (жртве) из руку ваших" т. ј. Јудејскпх; — нод том новом жртвом разумети жртве незнабожачке, посве је немогуће; тај „чисти дар", та нова жртва, није могла битп ни жртва „духовна", јер такова жртва, која је била „дух скрушен и срце скрушено и поништено" (Псал. 51., 19.) нринашана је Богу од побожних људи и у старом завету; под тим новим „даром", том „чистом" жртвом не може се разумети ни жртва крсна, јер је она иринета само на једном месту, на Голготи, а нов „дар", „чиста" жртва приносиће се Богу на сваком месту. Не нреостаје, дакле, ништа друго, него под тим новим „даром", том „чистом" жртвом разумети само жртву евхаристичну, која је доиста жртва нова, жртва чиста и Богу мила, а која се приноси на сваком месту. 4.) Стара и свагдашња вера цркве Христове; тако да наведемо само један доказ за то: ефески, васеленски трећи сабор вели: „ми свршавамо но црквама бескрвну жртву и таким начпном приступамо ка тајанственпм благословеним тајнама, и освећавамо се, причешћујући се светога тела и чисте крви Христа, који је све искупио". (види о свему: Шевић — Макаријева Догматика II. стр. 261.—264.). „Назарени не признају, да је тајна причешћа умилостивљавајућа жртва за живе и мртве. Своју тврдњу крепе тиме, што веле, да није у св. писму забележено о томе ништа,

шта више исповедају, да је свака жртва за живог човека излишна, а камоли за мртва". („0 назаренству" — „Глас Истине" 1888. стр. 133.) Па да видимо, је ли „у св. писму забележено" што о евхаристији као жртви. У разговору своме са Јудејима Христос вели овпма: „Ја сам хлеб живи, ко.ји сиђе с неба; који једе од овога хлеба живиће вавек, и хлеб који ћу ја дати, тело је моје, које ћу дати за живот света". (Јов, 6., 51.). Христос дакле, вели, да ће „дати тело" своје „за живот света". То тето своје, дао је Он доста за живот света — на крсту. Но није било доста, да Христос само даде тело своје за живот света, него је још нужно било, да свет, живота свога ради, једе од тога тела: „који једе моје тело и иије моју крв, има живот вјечнп" (54.). — Но од тела, које је Христос на крсту дао, које је на крсту „за живот света" на жртву принето било, није јео нико; нису јели ни његови апостоли, ни његови савременици; но све да су они од тога тела и јели, ми га не би могли данас јести, јер га и — нема. Али је свет од тога тела јести морао морали су га јести Христови апостоли, Христови савременици, па и сви људи каснијих и најкаснијпх времена и векова. Христови аиостоли и Христови савременици јели су то тело под видом „хлеба"; „и хлеб, који ћу ја дати, тело је моје"; а тако су тело Христово могли јести и људи каснијих времена, тако тело Христово једемо и ми данас, а тако ће тело Христово јести и људи најкаснијих времена и векова. „Хлеб", који су аиостоли јели, било је право и истпнито тело Христово, оно исто, које је на крсту приковано било, које је Христос „за живот света дао," које је Христос на крсту Богу за грехе целог света на жртву принео. Па ако је тело Христово, које је на крсту приковано било, било тело жртве: онда је и „хлеб", који је тело Христово, био хлеб, или боље и опет тело жртве; јер су евхаристични хлеб и тело Христово потпуно изједначенп, истоветни: то су само два вида, два облика једне те исте ствари, два разна имена за ознаку једног те истог предмета. Дакле: евхаристички хлеб је право п истинито тело Христово; тело Христово је — жртва, онда је и евхаристични хлеб жртва.