Srpski sion

Б р . 12

„СРПОКИ СИОН."

и Српства нашег. Тај тако важан фактор у народу нашем јесте — учитељство наше. Цел и најважнија дужност свакој народној основној школи — звала се она вероисповедна или комунална — јесте та, да васиита децу морално и религиозно. То треба да је највиши идеал представништву срп. народне школе наше — учитељству; — то треба да је најважније гесло, које би руковоцило трудбенике те на пољу васпитања у светом и узвишеном раду љиховом. Дабогме, да на иољу васиитања тога у школи свештенство има свој засебнп и главни удео са сво.јим предметом веронауке, где му се лепа прилика пружа, да у млађана срца маленога народа свога обилато семе побожности, Православља, наравствености и л,убави према цркви и имену свом српском — засадити може. Ово васпитање у вери као и начин истога одређују односни школски закони како у вероисповедној, тако и у комуналној школи. Но узмемо ли у обзир закон комуналне школе, по коме је дужан сваки свештеник у основној школи своје парохије науке вере предавати.; то се онда морамо упознати и са учевном основом те школе из које ћемо увидети, да творци тога закона нису се показали ни мало љубазнима према овом тако важном предмету у школској настави. Тај, дакле, школски закон одређује у четвероразредним пучким школама само један час у седмици за веронауку; а у опетовници нак нису одређени часови за веронауку. При таквој штедљивости времена за иредаваље веронауке деци у основној школи, дабогме да катихета сам и при на.јбољој вољи својој не може на пољу томе развити онаку делатност, какву би сам желео и какву треба да развије, те да тако религиозно-моралном животу народа нашега даде нове, бујније снаге и иолета. Ту би ваљало да учитељство свештенству на сусрет изилази, те да с њнм заједно руку иод руку на томе тако ва,жном пољу верско - морално - религиознога васпитања — живо и вољно поради. Не мислим ја да учитељи и онда кад потребе није помажу свештеницима } предавању веронауке, јер предмет тај у свакој школи — по самом иозиву свештеничком — спада искључиво у делокруг његов; него држим да је учитељ —

за постигнуће цељи саме школе као представник исте — дужан васпитати децу морално и религиозно, те тако у томе корисном и спасоносном раду свештеника обилато потпомагати. А за та..ј тако узвпшени рад и од своје стране има, учитељ у школи са децом више прилике и времена него свештеник. Свештенику се по закону не да.је више но само један час недељно, да са децом у нредмету веронаучном опћити може, шта више ако би свештеник хтео да оне половине часова веронауке у распореду истакнуте на цео час продужи, или пак да у пофторно.ј комунално.ј школи у недељни дг-н обдржавано.ј до службе Бож.је катихизацију обавља; то ће у томе он често наићи на отпор од стране по гдекојег учитеља комуналног. ко.ји — држећи се оне круте обвезности законске и прописа његовпх — то никако не дозвољавају. Па кад учитељ Србин вере православне са децом верозакона свога 5—6. часова дневно свакога школског даиа опћи; то је онда света и родољубива дужност његова, да при сваком предмету и предавању свом, где год му се прилика укаже — на депу религиозно и морално утиче, да их на љубав и оданост цркви и вери сво.јој под'-тиче, да, свест у њима буди; те да будно пази на владање ученика сво.јих и у школи и ван исте, и да грубе морално-религиозне прекршаје исправкама, а евентуално и казнама подвргава, да у томе што је побожно морално и сам ученицима, својима на.јбољи пример животом својим показује. Као што је вера, тако је исто и религиозност чуство душе човекове —- одсјај његова унутрашњег душевнога живота. Као што душа православног Србина чуству вере сво.је даје излива кроз цркву своју православну као кроз једно спољашње средство своје; тако исто постоји и у школи једно врло моћно средство да се њиме буди и постиче чуство побожности и религиозности младежи у основној школи, а кроз њих и самога народа. То средство ми налазимо у лепом нравославном црквеном појању као и у црквено-словенском читању. Нема оног побожног православног Хришћанина, који ни.је осетио како му се душа као на крилима уздиже до највиших сфера небесних, кад се леиим и складним црквеним појањем у цркви сво.јој загреје и одушеви. Душа иравославног Србина тоне у море миља