Srpski sion

бр. 21.

„СРПСКИ СИОН. к

С тр . 335.

знани истинм прУити (1 Тим. II. 4.) већ у колико је Он предвидио, да ће се једни добро користити својом слободном вољом, а други зло, то је зато једне предодредио за славу. а друге је осудио. 0 употреби пак слободе ми овако судимо: у колико је доброта Божија даровала Божанствену благодат, која нросвјеј.ује, коју ми такођер називамо нретходном. која слично свјетлости која обасјава оне, који иду у мраку, ноказује свима нут: то они, који желе да се њој слободно покоравају, (јер она помаже онима, који је траже, а не онима, који јој се опиру) н иснуњавају њезине заповијести, пријеко потребне за спасење, — добивају према томе и особиту благодат, која, помажући, кријепећи и постојано их усавршавајући у љубавк Божпјој, т. ј. у онпм добрим дјелима, која тражи од нас Бог (и која је исго тако тражила и претходна благодат) — оправдава их, и чини их нредрођенима; они напротив, који не ће да се покоравају и да слиједе благодат, и зато не врше заповијести Божије, већ, слушајући упутства сатане, на зло употребљавају своју слободу, коју им је Бог за то дао, да би они драговољно чинили добро, — предају се вјечном осуђењу. Али оно, што говоре богохулни јеретици, као да Бог предодређује или осуђује, нимало не гледајући на, дјела предодређених или осуђених, то ми сматрамо безумљем и безбоштвом, јер би у таквом случају Писмо противријечило само себи. Оно учи, да се онај који вјерује, спасава вјером и дјелима својима, и уједно с тим представља Бога као јединог Виновника нашег спасења, у колико, то јест, Он претходно даје благодат, која просвјећује, која доноси човјеку иознање Божанствене истине и учи га, да се сложи с њом, (ако се не противи) и чини добро, угодно Богу, да би задобио спасење, не уништавајући слободне воље човјечије, већ јој препуштајући, да се иокорава или да се не нокорава њезином дјеловању. Није ли безумпо, послије овога, без икакве основе тврдити, да је Божанствена воља узрок несреће осуђених ? Не значи ли то страшно хулити на Бога? Не значи ли то изридати ужасну неправду и хуљење на небо ? Бог није учесник никаквога зла, једнако жели спасење свима, и не гледа на лиде; зато ми исповиједамо, да он праведно предаје осуди оне, који остају у безбожностп, по иоквареној својој вољи и нераскајаном срцу. Али никада,

никада Га нијесмо назвали, нити ћемо Га назвати узрочником вјечне казне и мука, и тако рећи чов.јекомрзцем, Бога, Који је Сам рекао, да је радоет на небу, кад се један грјешнпк каје. Вјеровати тако или мислити, ми се нећемо никада усудити, докгод имамо свијести, — и оне, који тако говоре и мисле, иредајемо вјечној анатеми и иризнајемо, да су гори од свију невјерних. —• Члан 4. Вјерујемо, да је Триипостасни Бог, Отац, Син и Свети Дух, Творац свега видљивога и невидљивога. Под именом невидњивога разумијемо ми Анђелеке Силе, разумне душе и демоне (премда Бог није створио демоне таквима, какви су они касније ностали од своје воље); а видљивим ми називамо небо и све што је под небом. У колико је Творац, по суштаству Свом, добар : то је због тога све, што је само Он створио, створио добрим, и никада не жели бити Творцем зла. Ако пак има у човјеку или у демону (јер ми просто у природи не знамо за зло) какво-год зло, т. ј. гријех, који је противан вољи Божијој, то такво зло произилази или од човјека, или од ђавола. Јер то је права истина и не подлежи никаквој сумњи, да Бог не може бити узрочник зла, и да нрема томе савршена правда тражи, да се оно не прииисује Богу. Члан 5. Вјерујемо, да се све, што суштаствује, видљиво и невидљиво. управља Божанственим Промислом; у осталом зло, као зло. Бог само унапријед види и допушта, али не промишљава о њему, јер га Ои није ни створио. А. зло, које се је већ појавпло, управља на њеку корист највиша доброта, која сама не чини зла, већ га само управља ка бољему, колпко _је то могуће. Ми не треба да испитујемо, већ да иоштујемо Божанствени Промисао и његове сакривене и неиспитане судбе. У осталом оно, што нам је откривено о том у Светом Писму, у колико се одиоси на вјечни живот, дужни смо ми испитивати са увиђавношћу, и унраво са' првим иојмовима о Богу иримати као несумњиво. Члан 6. Вјерујемо, да је први човјек, кога је Бог створио, нао у рају у оно вријеме, када је