Srpski sion

С тр . 760.

„ЦРПС КИ

СИОН*.

бр . 47.

пак на правој вери показује њену етичку, нрактичну страну. Бера Аврамова пије била голо признаље Бога за свемогућега. Она је била животно осећање, које се очувало и оснажило у најтежим напастима; трајна и апсолутна преданост вољи Божјој ; слена послушност, која није презала ни од губитка, од жртве сина јединца. Така је и вера Раавина. Своје исповедаље Бога Израиљева објавила је она овим речима: „Е*к/их, гаки> предаде Гесподк зшлк> сјго к<шх, нападе ео стра^х кашх на нм, оужасопгасА кси адкитанмрји на ЗЈ/Или Сб иица клшегш . О лишл^ол1!& ео гакш изс8ши Господк Когх /иоре чер/иноб предх лицелјх кашил!х и еликл сотко* рнст« дкон/их цлрЈл^х лл1орреискнл1х . . . гаки> Господк Богх клшх. Богх нл ншеси гор-к и нл ЗЕЛ1ли дол-к." (Ис. Нав. 2, 9 —11). Ипак Јаков не говори о овом теоретском признавању госпоцства Бога Израиљева. Он истиче практичну страну њезине вере, паиме како она са онасношћу за свој живот прима у своју кућу јудејске уходе и изводи их другим путем (2, 20). Са овога иројског дела, као са поуздана критерија, закључује Јаков на суштину праве вере. Са овим завршујемо испитивање Јаковљева иојма о вери. С обзиром на оно, што смо рекли о „речи истине" (Хбуо<; аХтјФвсае), можемо дефинисати Јаковљеву веру, као вољно примање „нечи истине", Јеванђеља, и то таково примање, које не лежи у разуму човечјем само као мртва гомила знања, већ постаје животним принципом у његову срцу. Мртвој пак вери, или „вери без дела" не приписује Јаков никакве важности, већ је одбацује као демонску веру. (Наставиће ое.) Проповед у 21. недељу по Духовима, „С-кмА естк слоко ЕожТс' (Дука 8. 12.) У данагањем јеванђеоском читању предлаже се пажњи нашој прича Христа Спаситеља о сејачу и семену. Са намером, да нам наочигледно престави деловање слова Божјега, Христос упоређује исто са семеном или зрном: ,,скл1А естћ слоко Еожи". Зашто Христос Спаситељ називље слово Божје семеном или зрном? Зато, јер има сличности између једнога и другога. У чему је та еличност? Из животног зрна прави се хлеб,

који је храна за тело, а слово Божје проповеда се, да ба послужило као храна за душу. Без хлеба не можеш живети — умре од глади. Слично томе и слово Божје нужно је за душевни живот. ,,Њ ш хл г кк , к единол1х жикх кВдетх чмок-ккх но ц> ксАкол1х гллгол-к ИСрДАфШХ изх оустх БожТи^х" (Второз. 8. 3.). Као што се природним хлебомутишава глад и крепе телесне силе за свој рад, тако и слово Божје, као потребни хлеб за душу, утишава душевну глад, служи задоволењу њених потреба, које чине неопходни услов душевног живота. Какве су то потребе, ако се не би задовољиле, да се душевни живот не би могао продуљити и процветати, и да би човек дошао у положај сличан животињском и живио само чулним животом? То је потреба истине, коју може познати ум, потреба добра или успевања у добром животу што је одређено за вољу; потреба душевнога мира, радости и блаженства, за чим жедни срце. Усађене у души, сазданој по образу и нодобију Божјем, ове потребе чине главну одлику човекову и дају му право, да њима буде господар осталих створова. А где ће душа, саздана са таким потребама, наћи хране, да ум удовољи, да подржи у себи духовни живот, који приличи тој као бићу украшеном образом и подобијем Божјим? Слово Божје — то је потребни хлеб, то је храна за душу, која жедни за истином, добром и блаженством. Слово Божје је у светоме писму. У њему је сам Господ Бог на уста Богом задахнутих мужева исказао нам све, што морамо знати и чинити за спасење душе. Благо души, која се пита словом Божјим, која слуша његово учење, заповеди, упуте, обећања и претње. Ова обилна храна чини душу сличном дому, који се по обиљу сваковрсне хране назива пуном чашом. Као што је домаћину, који има такав дом, својствено гостољубље, јер не задовољавајући се тим да је сам сит, зове к својој пуној трпези и друге људе; тако и душа имајући у изобиљу хране, коју јој даје слово Божје, дели ту храну са другим људима, који љубе слово Божје. Ни о чем не воли толико говорити, који љуби слово Божје, колико о слову том. Утиске, које на њ' чине читање и слушање божанственог слова, он саопштава другима, да би и они постали учасници те духовне радости, тога душевног миља, каквог је сам пун и ирепун. Но није све у томе, да би човек уживао у слову Божјем. Главно је, да се човек словом