Srpski sion

О тр . 136.

„ОРПСКИ СИОН.'

ЈВ р . 9.

то и уметност Имаде ту задаћу, да изиоси верно све саставне делове чулних престава. Осудивши теорију сазнања материализма, ми смо нашу изрекли и у погледу ове конзеквенције материалиста на пољу уметности. Овде не смеју остати неопажене крајне конзеквенције материализма на религију и јаван морал. Материалистичко учење, а нарочито француски материализам Ме1и1а 9 8у81ет с1е 1а иа!;иг 1() , исповеда најекстремнији атеизам. Признавајући материју као једину супстанцију, која се сама у себи развија и све из себе ствара помоћу у њој урођених механичких сила, Бог и његова делатност у васиони постала је сасвии излишна. Не признавајући Бога, порицаху ове материалисте и душу а тиме и хришћанско начело живота у ономе свету. Све што човек има, додељено му је на овоме свету. Ван овога живота нема другог, нити казне на ономе свету. Зато треба овај кратки живот употребити и користити се њиме. Крајне конзеквенције оваких начела било је сурово и чулно уживање земаљских добара. Морал тог материализма понизио је човека до скота, који је сваки природан осећај у човеку угушивао и топио га у чулном уживању. Овако начело поткопава како индивидуу, тако и заједницу, и овде смемо отворено изрећи, да крв, која је за време француске револуције потоком текла, била је одмазда за корупцију, коју је тај француски материализам за време роволуције у свима слојевима па и државног живота Француске проузроковао. То је крајни резултат сваког рђавог начела, да за собом носи рђава дела, која траже људске жртве, од којих човечанство нема никакове користи, осим поуке. (Наставиће ое) 9 \Утс1еЉаж1 I. 394. '• №Јп(1е1ћа1к1 I. 421.

0 хришћанекој надежди. Проповед Оца Августина од Монтефелтра. С таијанског превео Јово Узелац парох. Ако у свијету има радости, уживања, угодности и наслада, које човјека прима-

мљују, и својом чаробном моћи заводе и заносе, има заиста и туге и жалости, болова и мука, чемера и јада, свак>врсних биједа и патња, које човјеку живот отешчавају и огорчавају. Веома је кратак људски живот на земљи, ал ипак је пуп биједа и невоље, проткан чемером и јадом. „Члвкж ЕО рожденх № ЖЖК1 <М<М0/гктЖХ и испоинх пгквл. (Јов. 14. 1). Те ријечи праведног Јова, јесу вапај дијелог човјечансгва. Св. писмо с потиуним правом назива земљу „долином сузи," с потпуним правом успоређује дане човјекове са данима надничара, који тек у вече може иојести знојем лица свога наквашени комадић хљеба. Који између вас није сам у животу своме осјетио и искусио биједа и јада, чемера и брига, које као насљество неко прелази с кољена на I ољена, и које се сваког вијека неким новим злом повећава. Ох! та први глас, којим се човјек на земљи јавља, јесте плач, израз бола; посљедњи с којим овај свијет оставља, болпи и тешки уздисај при издисају на смртној постељи. Живот од колијевке до гроба јест врло кратка путања, посијана и зарасла коровом и трњем, залијевана горким и чемерним сузама Колико невоља и биједа око нас; колико суза, колико болних растанака, колико страшних илузија, варљивих нада, горких разочарања! Као што се реда дан за даном, исто тако се ниже бол за болом, брига са бригом, мука за муком. У младости својој има човјек својих тајних туга, уздисаја и чеагња; у старости својој, нод сребреном косом својих натња и болова. Црне бриге залијегају се и продиру у палате богаташа, као и колибе сиромаха. 0 болу може се казати што и о смрти. Сиромах му се не може отети а ни дворска стража није кадра одбити га од пријестола владарева У свима, околностима, у сваком сталежу, у свакој доби чује се тужни глас човјечанства: Ја триим. Са свију страна, од истока до запада, од сјевера до југа, од шатора у нустињи до острва у оцеану,