Srpski sion

(Јтр. 137

од насељених градова до мирних заселака, допиру и разлијежу се без нрестанка уздаси. Рекао бих, да је то неки свеопћи данак суза -— свети дуг човјечанства, кога дугује Створитељу своме. Па. има ли, браћо, утјехе за толика и бсзбројна зла у свијету? Да. Има је. Ње мора бити. Али гдје је та света и божанска утјеха? Хоћемо ли ју тражити код људи, који као и ми трпе? Ну што нам они могу помоћи ? Могу илакати заједно с нама а ми требамо утјехе. Хоћемо ли се утећи филозофији , знаности? Ах! ФИлозоФија и знаност веома су хладне пред болом и тугом; оне имају много ријечи, лијепих и звучних Фраза ; али све то оставља срце празно, неутјешно и болно. Ох! Пустите ме. Волим сам трнити и тужити, него да ме мучите тим празним теоријама! Гдје је дакле утјеха сузама нашим; гдје се скрива тај божанствени и утјешљиви рај ? У религији Христовој. Само она има тајанствену моћ, да олакша наше муке, да залијечи наше ране, да ублажи наше боли. Она само показује нам небо, само је она од наде створила добродјетељ хришћанску. Надежда Хришћанска је нрави балзам ранама нашим, она је сјајна звијезда у тамиој ноћи, она је двијетак над провалијом; она је живот, она је снага, она радост ожалошћеног и тужног патника. 0 нади хришћанској, о њезином својству, њезиној моћи, њезином спасоносном дјеловању, говорићу вам, браћо, данас, и доказивати вам, да нам без ње преостаје само очајање. Надам се, љубазни, да ћете ме радо слушати, јер је нама, сиромашним изгнаницима, окруженима толиким непријатељима, веома нужно знати, гдје се скрива тајна снаге, утјехе и радости. Господо! Бог је човјека створио за двоврсни живот: за живот земаљски и за живот будући; за овај живот видљиви и онај невидљиви; за овај тјелесии и онај духовни; за живот садашњи којим живимо и за онај будући у кога верујемо, за живот, кога видимо, и за живот ком се надамо. Живот земаљски јест мјесто борбе и искушења; а други награде и казне. Први

је пловидба но узбурканом мору, други тихо пристаниште; први је чаеовит и краткотрајан, други не нозна старости ни смрти. За то не гребамо, браћо, на земљи тражити срећу нашу. Живот овај није мир, него борба. Ово сунце није свјетлост, него одсјај и зора вјечности. Св. аиостол Павао казао је, да створења жељно очекују, да свуку за себе смртност и да се обуку у славу. Хришћапска пада узноси нашу мисао од овог живота, животу будућем ономе часку, кад ће густи вез насти, кад ће изгнаник, иружајућ руке нрема домовини својој, уживати срећу, за којом је толико чезнуо. Хришћанин ће, нобједивши свијет, побједивши сама себе, иримити наносљетку вијенац славе, као млади војник који под опсједнутим градом јури кроз крв и ватру и најзад се домогне заставе, те радосно кличе и пјева пјесму побједе. Миром на челу, ведрим погледом, осмијком на уснама, спушта се нада, — та дивна ћерка неба — к тужном о ојађеном; она му кличе, као она јуначка мајка, која је шест синова својих изгубила за вјеру Христову, и још најмлађега сина свога храбрила, да подигне сузне очи своје горе, одушевл^авајући га успоменом на обећану награду, кличући му: „Храбро! твоја браћа већ су стигла слави ; Они те гледају, они те зову, они те чекају, брзо ћеш стићи к њима и владаћеш с њима. Истина, мораћеш нровести живот у патњама, иод леденим жељезом смрти, али небо је награда натљама твојим, смрт ће ти отворити врата небеска." Таким ријечима нада нас храбри подсјећа нас на судбину нашу, буди жеље, загријева душу нашу, постаје огњеним колима Илијиним, држи нас између неба и земље, између времена и вјечности. Но данас, браћо, многи омаловажавају па и исмијевају тежње, које религија буди у пама падеждом својом; многи говоре, да човјек треба, да мисјш само на земљу и ствари земаљске. Лудо је, говоре неки, лудо је мислити на небо, на живот будући. То је мистицизам калуђерски!