Srpski sion

Б р . 15.

„СРПСКИ

сион.«

С тр . 241.

црквених. о којима односна канонска нарерња говоре. Ако то није написано изричним текстом ни у једном канону, ни у једном старом „рукочису", или Летопису Матице Матице Српске, у Бартенштајну, Јиричеку, Чизману, Швикеру, итд., да је то могао прочитати и г. Д. Р., учи нас о томе дух и интенција канона, дух и начело основног учења и устројсгва црквеног, које се оснива на божанском праву, 7 а по којем у цркви све, што се и како се ради о цркви, подлежи наређењима тога осповног црквепог учеља. А све што сабори наши радише или ураде против тих наређења, не може имати црквеноправне ваљаносги, неканонично је, ма колико се то правдало другим незакопитостима, ма колико било неканоничних прецеденса. Јер друго је, што државна власт силом своје моћи и власти уради, или се у иомесној цркви ногрешком њезиних органа оћути и поремети, а друго је, што је Црква Хри стива у своме непогрешивом законодавству за сва времепа и за све иомесне цркве узаконила и пронисала. Незаконитости не дерогирају законе. Расирављајући у чланцима мојим питање каноничности изборнога реда, као и црквеноправву ваљаност цзле црквене радње сабора од 1870/1, ја сам стајао, а стојим и данас, на становишту тога неироменљивога и оишше обвезнога законодавсшва, а не на становишту државном силом и превлашћу, или погрешком ма чијом, почињених незаконитости у нашој цркви н вређања права црквиних, којим иезаконитостима г. Д. Р. има обичај, по своме ћеФу, да оправдава сличне незаконитости и насиља, кад се оне и данас хоће да практикују, а којим поступцима заводи — оне који свога мишљења немају — и смета им, да до правилних појмова и коректног суђења у дотичним предметима дођу. Но, кад г. Д. Р. нема динстинкције и не уме да разликује незаконито од законитог, опо гато је било од онога како је требало да буде, и како треба да бива, онда би добро учинио, да остане нри своме гриблерском иослу. Нека износи историјски материјал, ' Никодим, Еиискоа Далматински: Правила православне цркве с тумачењима Нови Сад 1895, стр. 100.

пека преиисује стара писма и документе, нека прештамнава — и то као игго треба саборске расираве, а другима иека остави критику и примењивање свега тога. Пачајући се у иосао за који није, иоништава он цену и оној својој радњи за коју јесте. Он зна н. нр. да је сабор - сабор, а Синод - Синод ; да канони говоре о Синоду (одпосно митрополитаиским еаборима), а не о сабору нашем, те одмах, по своме буквалном схватању ствари, пориче сваку нримепу канонских наређења на наш сабор, и сваку зависност и ограниченост његову од тих паређења. Он не појима, да, норед све разлике између Синода и сабора, независност овога може и мора бити ограничена односним црквеним законима у оном делу његове радње, која се тиче цркве као такове , а о којој и јесте реч у мојим чланцима. А да зна одношај црквене автономије према цркви, није пружао доказа. Но кад би знао и тај одношај. и да се о њему у опште води рачуна код нас, о зависности црквене радње сабора од Синода не би могло бити ни дискусије. Тако исто и о оргаиизационо! црквено1 радњи саборској за време седисваканције. За време седисваканције не смеју се предузимати и решавати важнији пословл црквени и уводити новотарије, које прелазе надлежност и делокруг појединих еиискоиа. То је забрана црквених канона. Тој забрани подлежи и радња нанмх сабора, она, која се тиче цркве. Све што се чинило против те забране, без обзира на време и нрилике, противи се тој забрани, неканонично је и нема црквеноправне вредности. То је црквено становиште. И нема канописте, ма какав соФиста и рабулиста био, који ће противно доказати, Не помаже ту „разлика између Синода и сабора." Сваки црквени орган, ма како се он звао, — а ваља знати да је и наш сабор у својој црквеној радњи један од тих органа, — и све шгао се у цркви и о цркви ради, иодлежи односним црквеним наређењима. То се може коме допасти или не, против тога се могло грешити, било пезнањем, насиљем или узроком ма којим, али — то је истина и начело црквенога учења, један део којега