Srpski sion

&0Ј 15.

„СРПСКИСИОН"

Стр . 2б1.

опет имадемо пример замењивања и буњења узрока са учином, чулног са унутарњим, Да би ово примером доказали, пакешћемо овде један пример којим се саме присталице паралелизма служе, којим и Рил покушава да докаже идентичност психичког 1 појава са физичким. Када воља започне једно креташе, вели Рил, с и када се то кретање ипак имаде разјаснити потпуно из његових мехаиичких узрока, то онда прво сљеди, да воља не спада међу механичке узроке овог или оног кретања, да је она за разјашњење истих излишна, друго, да воља мора бити идентична са непосредним механичким узроком: са церебралном инервацијом по ствари и ако не по појаву, Први закључак излази из неопходности, што сваки догађај у кретању морамо из њему једнаких, дакле из механичких узрока разјаснити, која неопходност сачињава корелат принципа одржања сваге. Други закључак се даде само помоћу дуализма обићи. Ми дакле но смемо казати, да воља само одговара централној инервацији или да са њоме паралелно иде, ми шта више морамо казати, да је то један и исти догаЈјај, који се објективном посматрању приказује као централна инервација и субјективном као импулс воље. Тако вели Рил. Када би све ово у истини постојало, онда би паралелизам заиста имао разлога и основе, да буде психофизички монизам. Психичке и физичке делатности биле би један и исти догађај, и каузалан одношај изме|у њих био би по томе искључен, јер ове нису две ствари, већ само двоструки појав једне и исте ствари. Према таком идентитету ова два појава, било би могуће сва остала начела паралелистичког система дедуцирати. Но у ком случају би то могуће било ? Само у том. када би сав тај систем био пантеистичан, као што је то случај код Спиноце, где су сви атрибути само појави једног и истог Божанства. Сувремене паралелисте су увидели немогућност дедуцирања овог света из Спиноциног појма Божанства, и неће на метафизичким претпос6 К1е1, КгШсЈатиа, 195.

тавкама, већ на емпирији да свој паралелизам оснују, а међутим баш искуство говори како против Спиноциног тако и против сувременог паралолизма. Ово ћемо баш са примером идентифицирања воље са механичком церебралном инервацијом да докажемо, који пример мало час наведосмо. (Наставиће се)

Када и где се може обављати верозаконека обука одрасле младежи. Већ одавно налажу наше црквене власти гхарохијском свештенству, да недељом и празником прикупља одраслу младеж и да је у вери утврђује, па се већ овде и онде постигао и врло леп успех у томе. Али има свештеника, који никако да започну тај посао. А за разлог томе наводе, да немају времена , чак да немају ни месша за тај посао. Ако су ти разлози основани, онда наравно није њихове кривице. Но ако ти разлози не стоје, онда је њихов грех што се младеж њихових парохија религиозно запушта. То виде и они сами, па зато и износе доказе за основаност својих разлога. Да видимо дакле чиме они и једно и друго доказују. 1.) Да за верозаконску обуку одрасле младежи нема времена , доказују овако: недељом и празником после јутрења треба пригледати још око проповеди за литургију, свршити молитву гхре св. причести, дочекивати парохијане, којима је најзгодније да полазећи у цркву сврше послове своје са парохом, обавити можда и које крштење, а ако је време поста исповедити оне, који су се за св. причест спремили и т. д. Све то треба урадити за она три сата од јутрења до литургије, па онда уморен и изнурен поћи у цркву, служити и проповедати. Да ли је дакле физички могуће до литургије још један сат пробавити са одраслом младежи и поучавати је у вери ? Нико не може порећи оправданост тих навода, али се на основу тих навода још не може утврдити закључак, да за