Srpski sion

Ит. 16

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 255.

љујем извртањима многих навода. Сигурно ради већег еФекта. А на основу чега ми се импутира извртање и погрешно навађање и тога једног тумачења? Шта је ту изврнуто и погрешно наведено ? 0 свему томе г. Д. Р. пе вели ништа. Он само подвали и закликта први иут: Да л шако ради кшижевник ,,од љубави и истине"! Он рече само ово: „Изостависте из њега оно, што је најглавније у њему, а то је, да се све оно, што се говори у истом правилу и тумачењу, односи само на питања, која се односе на предмете каноничне, јеванђеоске и судбене. Ви из истот тумачења, изостависте цео овај пасус: „Питања су то она, која сиадару у делокуг митроиолитског сабора и која се шичу иредмша каноничких и судбених, као што је то после утвр^ено на васељенским и комјвсним саборима". Дакле, г. Д. Р. су ове речи, што сам их нодвукао, „оно, што је најглавније", и ако не казује зашто, и шта је у томе „најглавније". Он би, као хтео, да је шо најглавније, или да хипнотизира читаоца: тим „најглавнијим." Можда је њему то „најглавније" већ само зато, јер тај иасус нисам цитирао ја него он! Зашто га нисам цитирао ја, казаћу доцније. А пре тога да цитирам опет. Ан. правило 34 наређује: „Егшскопи свакога народа треба да познају првога између њих и да га сматрају као главу, и нишша важнијега да не иредузимљу без његовога знања, него сваки нека нредузимље само оно, што се тиче његове епархије и подручних мјеста". А део тумачења томе правилу, што сам га ја привео, гласи овако: „Сви епископи једпе помјесне цркве, по наредби нашега овога правила, морају познавати и сматрати за свога старјешину првога епископа, који је имао катедру у главноме граду те помјесне цркве. Сваки од тих егшскопа имао је своју епархију и у истој имао је сва права, која су скопчана са његовим јерархијским степеном, те је потпуно самосталан био у свему што се тицало редовне еиархијске уираве. Али нреко тога правило им забрањује да ио себи сами предузимљу ишша другога у |

црквеним пословима, него им налаже, да сваки иосао 1 црквени, који превишава власт и права хвихова, као еиархијских епископа, и који је замашнији, имају да уреде и ријеше са знањем и у зависности од главног нрвог обласног енискона." 2 Питање је: зашто сам ја у својим чланцима цитирао наведено ап. правило и ово тумачење? Зато, да докажем своју тврдњу: „Да се за време упражњене митрополитске столице у митрополитској области црквеној не смеју предузимати и решавати нослови замашнијег и општега по цркву значаја." 3 После цитиранога, јесам ли дужан био и требао, у доказ те тврдње, цитирати, још и онај пасус, што га цитира г. Д. Р., тобоже нротив моје тврдње? Не. Речима (у мом цитату) „ ишша " и „ сваки иосао" обухваћени су сви иредмети који подлеже забрани решавања епархијских епископа, гао њима самима , без знања и зависности од главног првог обласног еиископа; а речима (у цитату г. Д. Р.) „канонички, јеванђеоски и судбени", ши су предмети само поближе означени. Где је, дакле, „извртање и погрешно навађање туђег тумачења појединих канона"? Нема га. Догични пасус свога коментара 34 ап. правилу додао је автор — бар ја тако мислим — само зато, јер је тангирао при крају коментара и одношај првога епископа к подручним му епископима, а с позивом на 6 пр. УП. вас. сабора, у чијем се тексту изрично спомињу предмети канонични и јеванђеоски. Дакле зато, јер је то тражила паралела 34 ап. са 6. правилом УП. вас. сабора. Или је г. Д. Р. мислио — а тако се даје изводити из његова џилитања — да по њему цитирани насус контрадикује, зар, оном делу коментара што сам га привео ја?! Или је г. Д. Р. мислио — а и то се претноставити даде — да међу предмете каноничне не сиада ниједан од предмета о којима су расправљали и закључивали сабори до 1870/1., те године и после, него неки канонични нредмети, с којима ће нас, можда, он тек упознати! Но, се преварио и, што но веле — „посекао." Јер: „Зонара и Валсамон у тумачењу 1 Види и 2 пр. II вас. сабора. 2 Правила прав. Дркве I. Стр. 93 и 96. 3 Саборски Изборни Ред. Стр. 1 24.